- Izvod iz knjige "Zavještanja Stefana Nemanje", Mile Medić -
Kad čovek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.
Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.
Kuća je ono što ostaje posle čoveka.
Crkva je ono što ostaje posle vladara.
Kuća ostaje deci, crkva narodu.
A crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi dovešće i nas i pokazati nas - našim još nerođenim potomcima.
Sretan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.
U opštem potopu vremena samo su takve lađe poput Nojeve, kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.
A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.
Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni - što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.
Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?
Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka između jezika ne traje dan dva, kao bitka među vojskama, niti godinu dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Čovek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tuđi, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
I ja sam, čedo moje, u svojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vreme opsada, i dugo posle toga, slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci i polkovi dolazili su na napola osvojenu zemlju i gradove. Više sam krajeva osvojio jezikom nego mačem.
Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimetno, ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se na svakom koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik, ulaguju ti se i umiljavaju onako kako to rade psi. Nikada im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično ćute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima, i evo ti ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu. Jednog dana tako osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana. Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju. A ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih teraš ili da bežiš, što ti se čini mogućnijim.
Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što je jezik osvojio.
Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta ti je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu.
