- Iz knjige "Život Sv. Save" vladike Nikolaja Velimirovića -
Nemanja i njegova supruga Ana imali su dva sina i nekoliko kćeri. Onda su prestali da dobijaju decu dugo vremena, iako su želeli da ih još imaju. Počeli su da se usrdno mole Bogu da ih obraduje i trećim sinom. I Gospod Bog, po veličini svoje dobrote, podari im muško čedo. Ono je zaista bilo čudo od deteta, lepo i bistro. Na krštenju mu dadoše ime Rastislav, skraćeno Rastko. Što je Rastko više rastao sve je više bio voljen, ne samo od svojih postarijih roditelja, već od sve uže rodbine i cele države. Srećni roditelji gledali su dete sa nežnom ljubavlju i svetačkim poštovanjem, kao da ga nisu oni rodili već kao da je poslato sa neba. Posetioci i mnogi drugi govorili su o njemu: "Ovo će dete biti novi znak svetu".
... Sava odluči da se vrati u Srbiju. Učinio je to teška srca. Dvadeset godina je prohujalo od kada se povukao od sveta i našao duhovni mir na Svetoj Gori. Iako strana zemlja, ona mu je prirasla za srce više od zemlje svojih predaka. Ali on ne beše čovek koji ugađa sebi, nego Bogu. Imajući na umu Hristove reči: "Blago onima koji mir grade jer će se sinovima Božjim nazvati" i obećanje dato ocu da će njegovo telo preneti u Srbiju, Sava prikupi svu snagu da ponovo gazi uzburkanim talasima sveta. Samo za kratko vreme, mislio je on.
Kada otvoriše Simeonovu grobnicu, osam godina posle smrti, nađoše njegovo telo celo, sačuvano od truleži. Sava pozva nekoliko najpoznatijih otaca Svete Gore da pođu sa njim. Uzeše kovčeg sa moštima i krenuše na naporni i dalek put za Srbiju.
Obavešten o ovom, veliki župan Stefan izađe na grčku granicu da sretne Savu. Pratili su ga njegovi sinovi, raški episkop sa mnogo sveštenstva, plemstva i državnih velikodostojnika. Braća padoše u naručje jedan drugome sa nežnim osećanjem i suzama. Onda se Stefan pokloni pred Savom i kovčegom svoga oca, kao i pred Savinim uvaženim pratiocima, izljubi im ruke i zamoli blagoslov. Svetogorski oci, naviknuti na skromnost samo među sobom, bili su iznenađeni kad tu istu skromnost videše i među svetskim velikašima. Zbog toga su još od prvog susreta zavoleli Stefana, starijeg brata njihovog putovođe Save.
Na kapiji Studenice povorku je dočekalo sveštenstvo sa igumanom Dionisijem, koga je još Nemanja postavio na tu dužnost. Posle zaupokojene liturgije, proslavljeno telo Svetog Simeona sahranjeno je u mermernoj grobnici, koju je on još za života pripremio, prilikom gradnje Studenice. Princ Vukan, sa svojim sinovima i unucima bio je takođe prisutan. On je pozdravio Savu sa velikim poštovanjem, ne kao svoga brata, već kao svoga duhovnog oca i gospodara.
Posle kraćeg odmora Sava otpoče služenje svečanih liturgija svakoga dana, sa usrdnim molitvama za pokajanje i jaču ljubav među braćom. Na svakoj službi je propovedao, opominjući, upozoravajući, poučavajući i tešeći velike i male. Svetogorski oci su mu pomagali u ovim službama. Oni su bili oduševljeni veličinom i lepotom mramorne crkve Studenice i očarani ljubaznošću i gostoprimstvom srpskih monaha i naroda. Po Savinoj želji oni su razgovarali sa srpskim monasima u svakoj zgodnoj prilici o svetome životu koji vodi u spasenje i večni život. U Studenici se zadržaše do sledeće slave - Svetog Simeona.
U međuvremenu Sava je razgovarao sa svojom braćom, Stefanom i Vukanom, privatno. Biograf opisuje rezultate tih razgovora ovako: "Kroz Savino prisustvo", kaže on, "dva brata se ujediniše u velikoj ljubavi". Slušajući svetitelja, Vukan se osećao postiđenim, jer se ogrešio o zapovest svoga oca. On je uveravao, da pobuna nije bila po njegovoj želji, već po nagovoru njegovih velmoža. Tako prestade neprijateljstvo među braćom i zavađeni narod zadrža ih u uspomeni kao pomirenu braću, i nastaviše da žive u ljubavi.
... U Srbiji, kao i u Vizantiji, carevi i kraljevi koji su podigli manastir, ako to žele, imaju pravo, da naimenuju starešinu toga manastira. Nemanja je to svoje pravo koristio u Studenici, svojoj glavnoj zadužbini. A zapisano je u povelji Studenice, da to pravo pripada i njegovom nasledniku. Koristeći ovo nasleđeno pravo, Stefan naimenova arhimandrita Savu za starešinu Studenice ne samo zato što je on bio najdostojniji za taj položaj, već verovatno, što je time želeo da ga što više veže za Srbiju. Sava prebolevši nostalgiju za Svetom Gorom baci se svom snagom na posao. Nova okolina postade mu vrlo brzo domaća i prisna.
Pre svega, mora da je bio oduševljen nenadmašnom lepotom bele mramorne crkve u večito zelenoj jelovoj šumi. On je tu crkvu sada prvi put video, jer ju je Nemanja podigao nekoliko godina po njegovom odlasku iz Srbije, a na Svetoj Gori takva crkva nije postojala. Studenica je bila veća i viša od Hilandara; mešavina vizantijsko-dalmatinskog stila. Pored toga, Nemanja je zaveštao mnoga imanja, što je omogućavalo duhovni i ekonomski razvoj manastira i izdržavanje velikog bratstva. I najzad, što je najvažnije, tu sa njim beše i njegov sveti otac, duhovno živi, koji je činio čuda, i sa ljubavlju pratio Savin rad, upućivao ga i pomagao iz drugoga sveta. Bela crkva stajaše pred njim kao prekrasno živo telo, koje je disalo duhom i svetošću svetog Simeona. Prisustvo oca, dočaravaše mu prisustvo cele Svete Gore.
Sava odmah zavede u Studenici hilandarski tipik sa malim izmenama. On privuče veliki broj iskušenika, kako srpskih plemića, tako i onih iz seljačkog staleža, koji su želeli da žive monaškim životom. Zadržao je u Studenici i nekoliko uglednih svetogorskih otaca, da bi mu pomagali u pripremi novih generacija monaha, da poučavaju, ispovedaju, pišu i prepisuju knjige, da živopišu crkve i slikaju ikone. Propisao je, takođe, pravilo života za sve stanovnike manastira, goste i posetioce. To nije disciplina kasarne, već poredak prave Božje duhovne porodice. Sredio je manastirsku ekonomiju i razvio proizvodnju. Vina, meda, ribe i stoke bilo je dovoljno ne samo da bi se nahranile stotine monaha, nego i za hiljade poklonika, učenika, posetilaca i bolesnika. Tako Studenica postade najčuvenija svetinja cele nacije. Ništa na svetu ne može da tako neodoljivo privuče ljudske duše kao istinska svetinja. Narod je iz svih krajeva države hrlio Studenici da se Bogu moli, da uči, da traži oproštaj grehova i leka bolestima, da vidi monaha - princa Savu, da prisustvuje njegovim produhovljenim liturgijama, da čuje njegove reči, da primi sveto pričešće i blagoslov iz njegovih ruku i da budu pomazani mirom svetog Simeona. Mnogi dođoše da vide nešto što je sasvim neobično - kako čak i bogati mogu da uđu u Carstvo Nebesko.
* * *
Pročitajte još o Svetom Savi: