Манастир Жича

У прелепој долини Ибра и Рашке, недалеко од данашњег града Краљева, налази се манастир Жича. Место на којем је подигнут овај манастир, у оквиру средњевековне српске државе, одабрано је под утицајем крупних државно-политичких и привредних услова. Чвршће организационо повезивање територија које је Немања само нешто раније припојио Рашкој и непосредна експлоатација плодних подручја која су тада дата на коришћење и управљање Цркви, спадају свакако међу основне.

Манастир Жича је основан са недвосмисленом намером да буде седиште Архиепископије где ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи Српске Православне Цркве. Архиепископија је требало да буде подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима. Осим тога, међу великим српским манастирима Жича се тада налазила најудаљеније од евентуалне опасности која је долазила са југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.

Природа у којој лежи Жича није само лепа, већ је и богата. Економски разлози да се ту оснује Архиепископија нису били мање пресудни од разлога безбедности. Већ само име Жича говори о крају који је богат житом.

Изградња манастира Жиче

Тачно време грађења манастира Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије, биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Сава је, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог храма. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар, 1217. године.

Изградња новог седишта српског Архиепископа трајала је доста дуго. Радови су убрзани после 1219. године када је, захваљујући Светоме Сави, добијена самосталност Српске Православне Цркве и Жича постала седиште српске Архиепископије. Наиме, као архимандрит Студенице, Свети Сава је 1219. кренуо у Никеју, тадашњу престоницу Васељенског Патријарха. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа.

Међу првим пословима које је Сава урадио по повратку из Никеје било је довршење манастира Жиче. Он се, већ првих дана по доласку, договарао са својим братом Стефаном шта треба "за завршетак Свете велике Архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу".

У Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа.

" ... Одређеног дана сви се сабраше у Жичи Архиепископији, а празник је тада био Христа Спаса и Бога нашега. Када се сва црква испунила, Сава одржа беседу о значају дана, затим је свима објаснио потребу јерархијског реда у држави и у Цркви. Сава, служећи са свим Епископима и игуманима и са многим свештеницима Свету и божанствену Литургију, у време када треба освећивати узе венац одређеног брата свог, Великог жупана Стефана, к себи и благословив га молитвама и мољењем Богу препаса га и украси багреницом и бисером и венча чесну главу његову венцем и помазав га миром, назва га у Богу самодрживим Краљем Српским.

Благочестиви краљ се неисказаном радошћу радовао. Не ради венца краљевског, не ради скупоцене багренице, јер размишљаше да су и они са многим лепотама овога света трошни и да пропадају, него што је сабрано толико мноштво са свих страна и што су видели како је његова црква красна. О том се радоваше, јер он беше ктитор те божанствене цркве и својим многим безбројним даривањем беше је украсио".

Тако Теодосије описује крунисање краља Стефана 1221. године.

После 1219. у манастиру Жичи успостављена је спона двеју власти у земљи - краљевске и архиепископске, њихов склад и јединство, узајамност и дуговечност.

Оснивачка повеља

Најстарији историјски извори о манастиру Жича су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава, из друге и треће деценије XIII века, преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле на улазу у цркву.

У оснивачкој повељи поименично су наведени дарови и повластице које је Жичкој Епархији дао Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама, покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији, и може бити, на југоистоку Европе, већ одавно нема ни трага - оне су скоро све уништене.

Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су обрађивали земљу или се бавили занатом. Главна група дарованих села налазила се у непосредној близини Жиче, у Хвосну, у Црној Гори. Занимљиво је да данас, после осам векова, од ових села 38 носи иста имена.

Уз плодну земљу у равници, манастир Жича је оснивачком повељом добио и осам планина са 217 пастирских породица. Жичи су припадале као пасишта планине Жељин, Котленик, Слане пољане, Јаворје и Луковица.

Владари који су наследили Стефана Првовенчаног даривали су Архиепископију имањима на Косову и Дреници. Од средине XIII века, Архиепископ је располагао и тврђавом која је у случају опасности могла да штити архиепископске драгоцености и светиње, архиву и библиотеку. Био је то град Маглич, утврђен двор подигнут на двадесетак километара од Жиче. У њему се и данас виде остаци архиепископске палате и цркве Светог Ђорђа.

Страдање манастира Жиче

Црква нове Архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Страдала је већ крајем XIII века. Тада је манастир Жича био запаљен и опустошен. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији. Архиепископија је била пребачена у Пећ.

Опустошену Жичу обновио је Архиепископ Јевстатије II (1292. - 1309.), а највећи посао био је обнова и живописање Спасове цркве. Међутим, Жича је била у толикој мери опустошена од страних пљачаша да више никада, ни после свих обнављања, није повратила првобитни сјај. И Јевстатијев наследник, Сава III (1309. - 1316.), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа.

Све до 1459. живот манастира Жича текао је нормално, а средином XVI века њени је монаси напуштају, спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. митрополит смедеревски Захарије затиче манастир пуст. За монахе он подиже келије, па је до краја XVIII века манастир био настањен.

Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, а који је могао настати између 1804. и 1805., Жича је убрајана међу запустеле манастире. Карађорђе је посетио 1806. године и тада је обећао да ће је обновити, што је и учинио подигавши келије од четири спрата. За време устанка (1804. - 1813.) жички монаси су учествовали у бојевима с Туцима, а након слома устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена, када по одлуци Светог Синода из 1854. г. епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију Жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928. то је био најопсежнији захват на њеној оправци.

Архитектура манастира Жиче

Велика манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, припада тзв. рашкој градитељској школи. Манастир Жича представља већ потпуно сазрели архитектонски прототип који у типолошком погледу завршава серију споменика формирану од цркава Св. Николе, Ђурђевих Ступова и Студенице. Као таква, била је узор за грађење многих потоњих цркава и манастира у каснијим вековима.

Јужна капела посвећена је Светом Архиђакону Стефану. Обе су подигнуте са намером да буду надгробне цркве својих ктитора. Стицајем околности, Стефан Првовенчани је сахрањен у Студеници. Свети Сава је сахрањен у старој бугарској престоници Трнову, где је био у дипломатској мисији. Његове мошти је касније краљ Владислав пренео у манастир Милешеву. На крају их је Синан-паша спалио на Врачару при неуспелом покушају да уништи његов култ у народу, 1595. године.

Сликарство манастира Жиче

Црква Светог Спаса је прошла кроз грозоте ратова, пожара и разарања сваке врсте, која су пуних седам и по векова пратила њену историју, па је право чудо што је њено сликарство и у тако скромном обиму до данас уопште очувано.

Унутршњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама. Од целокупног њеног монументалног сликарства једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег, из двадесетих и тридесетих година XIII века - из доба њених првих ктитора, и то само у певницама и кули. Више је сачувано живописа у олтару, наосу, капелама и на улазу, обновљеног у првој половини XIV века. Све остале исликане просторије цркве потпуно су уништене.

Било је то сликарство изразите лепоте, невиђено до тада у Србији. Према Теодосијевој тврдњи, Свети Сава је 1219. године повео из Константиновог града византијске мраморнике и сликаре у намери да доврши Жичу. Осим тога, он уводи обавезу сигнирања, исписивања натписа и имена светитеља на српском језику. Овог обичаја строго су се придржавали, од времена осликавања Студенице па све до краја XIII века, поручиоци живописа средњевековне Србије.

Распеће Христово (источни зид јужне певнице, 1220-1221.г.)

У зидном сликарству манастира Жиче распознају се три хронолошко-стилске целине:

Прву чине фреске настале после стицања црквене независности, 1219. године. Аутори ових фресака били су цариградски мајстори и оне најављују монументални стил XIII века. Апостоли, Распеће и делови Скидања с крста сачувани су у северној и јужној певници, као и попрсја Арханђела у лунетама портала бочних параклиса. Као и код студеничког сликарства (ово му је сликарство најсродније), озбиљност и достојанственост, хеленистичка лепота ликова и ставова фигура, али хладан и таман колорит, представљају израз оне мистичке духовности, која је прихватила хеленистичке облике и захватила византијско православље.

Другу целину чине слабо очуване фреске у капели куле, настале почетком четврте деценије XIII века. Као дела мање талентованих провинцијских мајстора, ове фреске показују оданост сликарству тзв. касно-комнинског стила.

Успење Богородице, детаљ (западни зид наоса, почетак XIV века)

Најзначајнију целину чине најмлађе фреске настале између 1309. и 1316. године, у време велике обнове после страдања од Кумана. Радили су их мајстори познате сликарске радионице краља Милутина. У тадашњој обнови сликари су, вероватно по диктатури наручилаца, поновили стари иконографски распоред, величину фигура и сцена светосавског сликарства, остављајући у певницама недирнут првобитни живопис. Неки од примера су: огромно Успење Богородице на западном зиду наоса, повеља Стефана Првовенчаног Жичи, његов и синовљев портрет и ликови Апостола Петра и Павла, изведени на зидовима пролаза испод куле звоника.

Циклус великих празника започиње композицијом Благовести, а завршава се великом сценом Успења Богородичиног, на западном зиду.

Седмоврата Жича

ЖИЧА

Владика Николај

После Првог светског рата, 1919. године, владика Николај Велимировић је хиротонисан за епископа Жичког и то на седамстогодишњицу хиротоније Светога Саве за Архиепископа српског. Међутим, 1920. године је био премештен на Охридску Епархију, а 1934. године се вратио из Охрида на своју бившу епархију Жичку. У то време, изградња у манастиру Жичи је трајала непрекидно.

Саграђени су: црква Светог Јована над улазном капијом, црква костурница, камени декорисани портали око улазних и унутрашњих врата велике цркве, агиазма, зграда "Спомен српској шајкачи", Спомен чесма патријарху Варнави, плави монашки конак, рибњак, велика звонара, владичански конак, Светосавска црква, трпезарија, црква на гробљу. Владика је ужурбано свакодневно бдио над изградњом Жиче, улагао у њу сваки свој динар и све друге прилоге и користио сваки минут и сваки час на писању књига и обиласку радова у изградњи.

Владика Николај је као епископ својим духовним вођством, својим учењем и проповедањем, својим књигама, својом бригом за свештенство и младе, својом дубоком заинтересованошћу за важне религијске покрете, својим етичким и интелектуалним генијем и имагинацијом, сједињеним са изузетним даром за писање на језику који је разумљив и најједноставнијим људима, извршио огроман утицај широм Југославије.

Владика Николај је припремао шири план, са намером да поред Жиче "српске приче" и Жиче "духовне ризнице", како ју је он називао, буде у њој створен духовни центар Српскога народа, одакле ће сијати српска духовност, и Жича бити уткана у све народне бити, јер она све види, све надахњује, свему даје духовни живот и смисао и о свему даје коначну реч. Она је народна традиција. У њу треба гледати, њу слушати. Она је вођа и почетак светосавског пута.

Таквог Епископа имао је манастир Жича пред своје и општенародно страдање. Одмах на почетку Другог светског рата проглашен је за непожељног. После бројних малтретирања, Немци су га присилили да поднесе молбу Светом Архијерејском Синоду да буде ослобођен управљања Жичком Епархијом и да му се постави заменик.

На Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. епископ Жички Николај је пребачен у манастир Љубостињу, одакле је депортован у логор Дахау.

10. октобра 1941. Немци су бомбардовали Свету Жичу, а затим упалили оно што бомбама није било разрушено.

Бомбардовање манастира Жиче био је најтежи удар епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове пре рата. И тешко би преживео вест о страдању Жиче, да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: "Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала и дизала се са народом. Сва слава Манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању Српскога народа, заправо, Жича би изневерила себе и своју прошлост".

Жича кроз векове

Свети Владика Николај

... Помислите да се неко од нас претвори у дух један неумрли и бесмртни и да је још пре седамсто година стајао у овој светој Жичи и посматрао шта се ради с народом српским и шта бива са овим великим и славним светињама српским. Саборе, господу српску и српски народ - то би могао да види тај који би стајао на кубету и посматрао кроз векове судбину народа српског. Први сабор: освећење чудесне цркве какве није било на Балкану, осим можда само Аја Софије у Цариграду. Свети Сава није тада штедео нити блага свога, нити зноја свога само да постави једну светињу која би сама собом ћутке прослављала Господа Бога Творца и Сведржитеља, па је сазвао мајсторе из Солуна, из Цариграда, са острва и из Азије и сам послове надзиравао, да би све било савршено. И када је Жича била готова, она је као сунце засијала.

Тај дух невидљиви видео би даље како Жича цвати и расте исто онако како цвати и расте благостање српскога народа, како Жича постаје све утицајнија на српски народ и како народ српски постаје све утицајнији на Балкану и целом овом делу еврпског континента. Онда би видео како народ зида, попут Жиче, цркве на све стране и украшава целу земљу храмовима Божијим и пева у славу Божију, где народ, причешћен, постаје следбеник Божији, јер сви ми, у том смислу, треба да постанемо следбеници Божији ...

Ако гледамо како се народ српски развијао унутра и споља, видимо да Жича расте и духовно и морално и постаје административно средиште, јер одатле иде закон и управа над целом српском земљом. Одавде иде управа и над војном силом, до извесне мере и извесног времена. Јер, ово је било прво утврђење на ивици земље српске на северу.

Па онда, тај дух који би посматрао, видео би како се поквари властела српска, како се завади и поче отимати о власт, господство и богатство и видео би онда како Жича немаде утицаја више него што је имала, како се Жича испразни, како у њу више не долазе врховна господа српска, него само српски прост народ, да се клања живом Богу и моли њему за спас народа српског.

Онда би видео како долази у том времену страшном и ровитом један кнез из друге династије, а не од Немањине, како то долази Лазар са својом супругом Милицом и синовима, да се овде моли Господу Богу и Светом Сави да спасе српски народ од турске најезде. Видео би онда како пропада царство српско и како настаје пропаст Жиче. Видео би како остаје Жича пуста, не само од господе српске него и од народа. Народ заплашен није смео долазити. Путеви око Жиче су пропали. Народ побегао у гору и склонио се у планину, а Жичу је гледао са висине планинске и плакао над Жичом и својом судбином.

Тада би онај, који је стајао на кубету Жиче, гледао како долазе пљачкаши који односе злато и сребро, које је остало од Немање, синова његових, од Милутина до Душана и Уроша, како све пљачкају и односе, како сиромаши Жича и сав народ српски. Народ у опанцима, народ са комадом проје, са сузама у очима, са погледом у небеса упртим, ћутљив. Таква јесте и Жича. Па би онда гледао како камен по камен пада из зидина Жиче, како змија по змија улази у покварене зидове Жиче, како трње и коров ничу и како свако узима имања Жиче. Видео би да и српски народ доживљује исту такву судбину.

Онда би видео шта бива доцније, како се сељак и поп, сељак неписмен, а поп полуписмен, дижу на устанак против Турака, долазе ноћу у Жичу и са сузама моле се прађеду духовном, Светом Сави, да се он моли Господу Богу да би опростио народу грехове. Видео би како сељак и поп устају, како народ добија победу за победом, како се ствара мала Србија и како у тој малој Србији већ почињу се бринути и мислити на Жичу, како долази зидар са малтером и почињу Жичу оправљати у време Кнеза Милоша и Михаила, и у време бесмртног владике Јање.

Па би онда видео и најновије догађаје, како у Жичу долазе два краља, последњи Обреновић и први Карађорђевић, да обојица буду миропомазани у овој Жичи. Многи су тада чули први пут за Жичу и згранули се када су видели Жичу, какво име има, а какву немоћ Жича скрива.

Па би онда дошао до данашњег времена и видео би ово. Земља наша сва уједињена, народ наш сав сједињен и ослобођен. Држава порасла, народ порастао. Опорављена земља од рата, излечена, обогаћена, и сада долази ред на мајку Жичу. Тако ради и мајка код куће. Када су сва њена деца од ратне крви убрисала се и опрала и обукла се у нове хаљине, када је сву своју децу видела обучену и излечену и убрисану, онда и она, као мајка, као што и бива, последња почиње да се уређује, да се пере, да се чисти и одева, да би она засијала материнским лицем на збору својих синова и деце. То вам је историја Жиче до данашњега дана ...

А Жича је, рекох, посвећена Христу Спаситељу. Музичари тврде да штогод је нека виолина старија, то лепше звуке одаје. Наша Жича стара је 720 година, и као нека стара харфа одаје чудесне мелодије што налазе одјека у души сваког Србина. То су мелодије векова наше историје, мелодије народног зидања и туђинског рушења, па мелодије борби, херојских борби за Крст и светитељских подвига, мелодије славе кроз победе и мелодије славе кроз славне поразе; па мелодије народног страдања и прибирања духовних сила, па мелодије мучеништва за правду и слободу; мелодије пастира који постају кнежеви и кнезова који постају Мученици и Свеци. Заиста нема краја ни броја мелодијама ове наше старе харфе, ове наше светосавске Жиче.

Заиста тешко је наћи сравњење Жичкој симфонији, састављеној од толиких мелодија бола и радости кроз све ове векове откад нас стари Немања са своја два света сина изведе на велико поприште историјске драме света. Од тада до данас судба народа одражавала се на судби Жиче, у срећи и несрећи, у разарању и обнављању. Благодарни смо Богу што живимо у периоду обнављања. Благодарни смо народу који свесрдно помаже обнављање Жиче ... Жича у наше време нема никаквих великих претензија. Њена савремена улога је јеванђелско-мисионарска. На источној капији нашег Манастира исписане су речи Христове: Не бој се, само веруј! То је срж жичке проповеди нашем поколењу и у наше дане.

 

* * *

Не бој се, само веруј

* * *

Опсада цркве Светог Спаса

- одломак из романа Горана Петровића -

___________________________

1. Монографија "Манастир Жичa" - припремило сестринство Манастира, 2004. год.
2. Каталог изложбе "Доба светлости", приређене поводом јубилеја "Осам векова манастира Жиче" (Народни музеј Краљево и Српска академија наука и уметности)
3. "Манастир Жичa" - група аутора, издавач Митрополија црногорско-приморска, ИИУ СВЕТИГОРА - Цетиње, 2011. год.
4. "Опсада цркве Светог Спаса" - Горан Петровић

 

Галерија фотографија