Манастир Раваница, са црквом Вазнесења Господњег, задужбина је српског кнеза Лазара, а подигнута је између седамдесетих и осамдесетих година XIV века.
О подизању овог манастира сачуване су две ктиторске повеље, обе као каснији преписи. По такозваном болоњском препису, раваничка повеља била је издата 1376/77, а по врдничком препису 1381. године. Међутим, на основу житија испосника светог Ромила који је живео у непосредној близини Раванице и који је, после смрти 1375. године, сахрањен у Раваници, закључује се да је раваничко властелинство тада већ постојало, али свакако не као завршена манастирска целина. С обзиром на време када је подизана и опасност која јој је стално претила од турских хорди, Раваница је грађена као утврђени град. Хронолошки, најпре је започета градња пирга, а затим је формиран одбрамбени појас који је био повезан са кулама. Такав манастирски комплекс - са црквом, пиргом, моћним утврђењем са седам кула, трпезаријом, ћелијама, неопходним економским и господарским зградама - морао се стварати годинама. Као, уосталом, и сви наши угледни манастири.
Манастир Раваница
Косовска битка (1389.) у којој су живот изгубила оба сукобљена владара, у знаку је витешког подвига, смелог и успешног напада на цара Мурата I. Тај подвиг српског витеза легендарног имена - Милоша Обилића - био је познат и у западној Европи. Међутим, тада је почињен још један подвиг, за кога знају и до кога држе само Срби. Тадашњи српски владар, кнез Лазар Хребељановић, у потоњем дугом памћењу уздигнут на царско достојанство, у себи је према историјским изворима отелотворио, након кризе од двадесетак година безвлашћа после смрти цара Душана, личност идеалног владара - личност која је морала бити прожета духом хармоније два вида ауторитета: државе и цркве. У пресудном тренутку, у потпуности свестан турске надмоћи, кнез својим поступком даје пример потомству. Он чини завет са Богом и опредељује се за Царство небеско, чином мученичке смрти у борби са надмоћним иноверним непријатељом.
Заветно тле је косовска земља. Они који остају, заклетвом која се преноси на покољења, полажу живот за хришћанску веру, поистовећену са националном припадношћу. Косовску земљу Срби су сматрали тлом хришћанске одступнице, где иноверци одступају пред примерима мучеништва, како је то било формулисано у књижевним делима и запамћено у народној поезији и предању.
Кнез Лазар Хребељановић
У складу са својом фактичким положајем, кнез Лазар наглашава своју самосталност - самодржавност, он је "господин земљи српској" и то "по милости Божјој", и он постаје Стефан: "Стефан кнез Лазар". Он наступа као крунисани владар, непосредни наследник Немањића - део савременика га тако и прихвата, а потомство га тако и види у историјској перспективи.
После погибије кнеза Лазара на Косову 28. јуна (на Видов дан) 1389. године, и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, где се налазе и данас, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, као и његових сабораца.
Посебно је значајна улога Раванице у неговању преписивачке делатности и развоју српске књижевности и писмености све до краја XVII века. Створена је традиција манастира Раванице као културног центра у коме се неговала писана књижевност, а око манастира се плело и усмено стваралаштво. Велики, ако не и највећи број у свету познатих народних песама посвећених Косову и косовским јунацима настао је уз Раваницу. Изгледа да је Раваница већ тада била и нека врста монашке школе, али се тек од XVII века знају имена појединих њених учитеља - даскала.
Управо због овакве делатности - упорног неговања и чувања народне свести, одржавања духа отпора - раваничко братство је непрестано долазило у сукоб с турским властима. Раваница је била рушена и паљена 1396, 1398, и 1436. године. После коначне пропасти српске државе, Турци су разорили Раваницу и из ње однели сво сребро и злато. Црква је тешко страдала у време Кочине крајине 1686/7. године, када су уништене и манастирске зграде, конаци и утврђења и када је побијен и већи број раваничких монаха. Преживели монаси су морали 1689-1690. године да беже из манастира и из Србије, придружујући се великој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Пешице, они су се повлачили све до Сентандреје, у непосредној близини Будимпеште. Спасавајући се, носили су не само Лазареве мошти, већ и неопходне богослужбене ствари, део рукописних књига и драгоцени Јефимијин покров кнезу Лазару.
После краћег боравка у Сентандреји, где су изградили и привремену дрвену цркву, раванички монаси прелазе са свим сачуваним стварима у потпуно запуштен манастир Врдник, у Фрушкој Гори. Обнављају га темељно, али му мењају црквену славу: обновљену цркву, уместо светом Јовану, посвећују Вазнесењу, слави њихове Раванице. Црква мења и своје име и постаје Сремска Раваница. Али, они не заборављају свој манастир. Довијају се и траже прилоге уз даровне повеље и од руских царева и од угровлашког војводе - за своју праву Раваницу "ниже Београда". Толико су чували старе традиције да је Вук Караџић, чак почетком XIX века, забележио најлепше косовске песме у непосредној околини Сремске Раванице.
Поглед на манастирски католикон
Развалине манастирског утврђења
Када је у новом аустријско-турском рату Северна Србија била ослобођена, у Раваницу се 1717. године, док још мир није био закључен, враћа једини преживели раванички монах - даскал Стефан. Он затиче потпуно пусту цркву, толико зараслу у шипраг да се ни врата нису познавала. Припрата је била до темеља срушена, а по цркви се разрасло дрвеће. И Стефан креће у обнову. Од повратка 1717, до смрти, 1729. године потпуно се посветио обнови Раванице. Каснији радови у Раваници нису битно мењали стање.
Средином XIX века извршени су обимни радови на обнови манастира. Године 1850. је подигнут нови конак који и данас постоји, а манастир је страдао од окупатора и током Другог светског рата. Тек најновији конзерваторски радови спасли су све што се још могло.
У истакнутом историјском значају манастира Раванице, посебно место припада њеној цркви Вазнесења Господњег. У свим елементима она доноси нешто ново: и у архитектури, и у примени декоративне пластике и у живопису. Она је први споменик новог раздобља у развоју српске средњевековне уметности: моравске школе, њеног најсамосталнијег стварања у оквирима византијског стила.
Црква Вазнесења Господњег
Манастирски католикон
Црква Вазнесења Господњег
Триконхална основа раваничке цркве није нова творевина, у Моравској Србији прихваћена је под утицајем Свете Горе, нарочито преко њених монаха исихаста и испосника које је кнез Лазар прихватао и штедро помагао. Творац Раванице добро је познавао и цркве из времена краља Милутина. Од њих је преузео и пет купола над наосом. Централна купола је деветострана, а четири мање су осмостране и распоређене су изнад угаоних травеја. Међутим, ови елементи решени су на нов начин: сва кубета добијају наглашена коцкаста постоља, а с њима и нове архитектонске вредности целине. Задржавајући познато зидање у наизменичним редовима камена и опеке, па и уоквиравање камених плоча опеком, творац Раванице, више од својих претходника, настоји на правилном ритму: увек ред камена па три реда опеке. Бојењем узиданих опека појачава доживљај ритмичког понављања материјала.
За Раваницу је карактеристична и разрада многобројних прозора на свим странама цркве. Арх. Вуловић је набројао 62 прозорска отвора, застакљена разнобојним стаклом. Раваница је била изузетно добро осветљена у свако доба дана. Кад таква светлост обасја и стубове са фрескама са богатим златним орнаментима, постаје јасно зашто један раванички монах бележи: "Лазар је цркву озарио".
Посебна новост је богато коришћење дводимензионалне декоративне пластике на Раваници: око прозора, рашчлањених отвора нартекса, у њиховим архиволтама, тимпанонима, при обради западне фасаде са средишном богатом розетом изнад трифоре.
Бифора цркве Вазнесења Господњег
Розета цркве Вазнесења Господњег
Купола цркве Вазнесења Господњег
Као у архитектури и декоративној пластици, тако и у ликовној уметности са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији, између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а ни аутор није био исти. Најстарије су у тамбуру кубета, а најмлађе у доњим зонама, где су представљене стојеће фигуре. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица изванредних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је оставио свој потпис на фресци светог ратника. Као најлепше, посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и циклус Великих празника у горњим зонама храма.
Живопис у Раваници је веома оштећен. Читави делови зидова данас су без фресака. Многе преостале композиције су избледеле, отрвене са зидова, али је још увек јасна мисао-водиља творца њене целине. Када је у питању избор иконографских тема ни у једној нашој цркви, ни пре ни после Раванице, он није тако тесно повезан са богослужењем. Литургијска концепција почиње већ декорацијом купола и поткуполних простора, а не завршава се ни у олтарском простору и деловима цркве који се користе при богослужењу - присутна је у целој декорацији.
Живопис у Раваници
Живопис у Раваници
Карактеристичан је и избор светитеља. У целом западном делу цркве и на свим стубовима присутни су само пустињаци који се одричу свега Христа ради, свети мученици за веру и активни борци за Христа. Свети ратници представљени су у најнижој зони. Овако замишљено и доследно спроведено украшавање Раванице мора се везати за црквене кругове са којима је кнез Лазар био тесно повезан, посебно са монасима и испосницима.
Веома брижљиво обрађени стубови који носе куполу, украшени су богато мотивом везаних ланчаних медаљона. Ти кругови, у богатим оквирима, на плавој позадини, украшеној раскошним орнаментима изведеним златом, пењу се ка небу, и ритмом линија, колористичким односима и раскошном, новом применом орнамената дају специфичан печат живопису Раванице.
* * *
Многи уметници - неимари, клесари, сликари, златари, везиље - уносили су у Раваницу своја умећа, своје таленте, преносећи нам истовремено дух и атмосферу свога доба, када су знали да живе, стварају и достојанствено умиру они наши преци за које савременик лаконски каже: "Људи су то били добри, људи храбри, људи прави и у речи и на делу".
Манастир Раваница
- епска народна песма, Преткосовски циклус, записао Вук Караџић, 1845. год. -
Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:
"Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити!
Бит' не може, говорити хоћу:
Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше;
Не тршпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише многе намастире:
Саградише Високе Дечане,
Баш Дечане више Ђаковице;
Паћаршију више Пећи равне;
У Дреници бијела Девича;
И Петрову Цркву под Пазаром;
Мало више Ђурђеве Ступове;
Сопоћане наврх Рашке хладне,
И Тројицу у Херцеговини,
Цркву Јању у Староме Влаху,
И Павлицу испод Јадовника,
Студеницу испод Брвеника;
Цркву Жичу више Карановца;
У Призрену цркву Свету Петку;
Грачаницу у Косову равном:
Све то јесу њине задужбине!
Ти остаде у столу њиноме
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигђе задужбине;
Ето нама неће пристат' благо
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему."
Тад говори славни кнез Лазаре:
"Чујете ли, сва српска господо,
Шта говори госпођа Милица,
Јер не градим нигђе задужбине?
Хоћу градит' цркву Раваницу,
У Ресави крај воде Равана;
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова,
Па ћу цркви саградити платна,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем."
Сва друга господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
"Гради, кнеже, биће ти за душу,
И за здравље Високом Стевану."
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи.
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи;
Наздрави му златну купу вина:
"Здрав да си ми, војвода Милошу!
Па ми и ти штогођ проговори,
Јера хоћу задужбину градит'."
Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и чекленке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина;
Прими Милош златну купу вина;
Не пије је, поче бесједити:
"Хвала, кнеже, на бесједи твојој!
Што ти хоћеш задужбину градит':
Време није, нити може бити:
Узми кнеже, књиге цароставне,
Те ти гледај што нам књиге кажу:
Настало је пошљедње вријеме,
Хоће Турци царство преузети,
Хоће Турци брзо царовати:
Обориће наше задужбине,
Обориће цркву Раваницу;
Ископаће темељ од олова,
Слијеваће у топе ђулове,
Те ће наше разбијат' градове;
И цркви ће растурити платна,
Слијеваће на хате рахтове;
Хоће цркви покров растурити,
Кадунама ковати ђердане;
Са цркве ће бисер разнизати,
Кадунама поднизат' ђердане;
Повадиће то драго камење,
Ударат' га сабљам' у балчаке
И кадама и златно прстење;
Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
Да копамо мермера камена,
Да градимо цркву од камена;
И Турци ће царство преузети,
И наше ће задужбине служит'
Од вијека до суда Божијега:
Од камена ником ни камена!"
Кад то зачу славни кнез-Лазаре,
Тад Милошу био говорио:
"Хвала тебе, војвода Милошу!
Хвала тебе на твојој бесједи,
Истина је како што говориш."
Извор: Викизворник
___________________________
1. "Водич кроз манастире у Србији" - Слободан Милеуснић, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. год.
2. "Манастир Раваница" - Мирјана Љубинковић, Репуб. завод
за заштиту споменика културе Београд, 2002. год.
3. Каталог изложбе "Косово и Метохија - задужбине и дарови" - група аутора, издавач Народни музеј у Београду, Публикум, Београд, 2013.
