Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка XI века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем XII века, а затим непрекидно од почетка XIII (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине XV века. Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Косово, Тетово, Скопље и Зету, град је нарочит значај добио у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Неко време је био престоница српске државе. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.
Богородица Љевишка је била главна црква Призрена. Темељно ју је обновио краљ Милутин уз помоћ призренских епископа Дамјана и Саве, између 1306-1309. године. Архитекта, протомајстор Никола, подигао је храм са пет купола којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду, који је био један од омиљених обитавалишта владара, посебно последњег Немањића. Призренска катедрална црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице.
Призрен, црква Богородице Љевишке
На основу сачуваних материјалних остатака претпоставља се да је на месту где се налази Богородица Љевишка, у рановизантијско доба - још у V или VI веку после Христа, постојало старо хришћанско светилиште, о чему се говори и у хрисовуљи цара Василија II, издатој 1019. године. То потврђују фрагменти пластике из овог периода који су уграђени у зидове цркве. Зидови припадају једној млађој византијској базилици, која је била тробродна, са олтарском апсидом споља тробродном, а изнутра кружном. Темељи су били веома добро фундирани, што је условило њену статичку сигурност и приликом каснијих доградњи.
Друга обнова првобитне рановизантијске базилике уследила је у XIII веку, највероватније у време осамостаљивања Српске цркве, за владавине Стефана Првовенчаног. Она није донела битне промене у плану грађевине, осим што је три кровна покривача заменио један, двосливни.
Трећу обнову цркве извео је краљ Милутин од 1306 до 1307. године. О овој обнови и ктиторству сазнајемо из натписа са спољне стране главне олтарске апсиде, изведеног од специјално прављених опека, који поред краља Милутина помиње и призренског епископа Саву и његовог претходника Дамјана, заслужне прегаоце у изградњи цркве.
Ктиторски натписи, централна апсида
"+ Сава, милошћу Божијом и извољењем Свете Богородице, свеосвештани Епископ призренски Сава, Пресвета Богородице
+ Стефан Урош Краљ у Христу Богу благоверни Краљ српских и приморских (земаља) праунук Светога Симеона Немање и зет цара грчког Андроника Палеолога обнових храм Свете Богородице Љевишке од самих темеља, и ја, смерни Eпископ призренски Дамјан, трудих се. Године 6815 (=1307)."
Ктиторски портрет краља Милутина
У унутрашњој припрати, поред портрета краља Милутина, у дугом натпису још једном се потврђује његово ктиторство, а у спољној припрати сачувана су имена двојице протомајстора, Николе и Астрапе, "који су цркву зидали и потписали". Позната су имена свих личности које су играле важну улогу у зидању и украшавању призренске катедрале. Не можемо наћи сличан пример у историји нашег средњевековног градитељства.
Падом Призрена под турску власт 1455. године, историјат Богородице Љевишке престаје да се прати кроз читава три века, од средине XV до средине XVIII века.
У Поменику Богородице Љевишке непознати протопрезвитер забележио је да је 1756. године црква претворена у џамију: "О жалости што дочека лето, које лето. А сад Турци у тај храм клањајутс а христијани не пуштајут". Под именом "атик" (стара, значајна) и "џума" (петак) служила је као исламска богомоља све до 1912. године, када је постала православна црква. Минаре, које су Турци доградили изнад звоника, уклоњено је 1923. године.
Цркви је враћен изглед који је имала почетком XIV века обимним рестаураторским радовима, који су трајали од 1950. до 1953. године.
Обнова цркве на почетку XIV века представљала је велики грађевински подухват, јер је на месту некадашње базилике подигнута нова петобродна црква основе уписаног крста, са пет кубета - једним великим централним на пресеку сводова и четири мања, на угловима бочних бродова, између кракова крста. На тај начин добијена је комбинација петокуполне цркве облика уписаног крста и тробродне базилике.
Црква Богородице Љевишке
Источни зид цркве чине три апсиде: централна олтарска, проскомидија и ђаконикон. На западном зиду цркве уздиже се егзонартекс са спратом и високим лаким звоником.
Милутинова црква је зидана у наизменичним редовима тесаника сиге и опека, повезаних широким спојницама малтера, а убацивањем по једне опеке створен је у српском средњем веку нов живописнији начин зидања. Фасаде цркве рашчлањене су архиволтама, аркадама, лезенама, венцима и нишама. Изведени су многи украси од опека, посебни декоративни елементи постигнути су употребом керамопластичних елемената, који се као декоративно средство први пут појављују на деловима ове цркве. Керамички умеци у виду полукругова или исечака круга, меандра, цветова, звездица, глава животиња, наглашавају отворе грађевине, или попут натписа водоравно теку дуж апсиде.
Црква Богородице Љевишке
Богородица Љевишка је и прва петокуполна црква у нашој архитектури. Она представља прелазну тачку у српској средњевековној архитектури између рашке стилске групе и осталих које су касније настале. На њој оформљен облик грађевине доминираће још читаво столеће, а њена декоративна пластика даље се развијала и биће богато коришћена у моравској стилској групи.
На самом почетку XIV века, задужбина краља Милутина у Призрену сва је била живописана, али је од сликарства из тог времена до данас сачуван само мали део и то оштећен ударцима длетом. Оштећењима је, иначе глатка површина зидова, припремљена да прими нови слој малтера, којим је покривен сликани слој када је црква претворена у џамију. У оквиру изведених конзерваторских радова, тај слој малтера је уклоњен, а рестаурација преосталог живописа је извођена дуже време и то са прекидима.
И по паду Србије под Турке, Саборна црква је једно време била хришћанска богомоља, о чему сведочи запис непознатог ученог муслимана који је, на пажљиво изабраном месту (на фресци), урезао стих највећег персијског лирика Хафиза, у којем је изрекао да се у његовом оку настанила лепота виђеног: "Зеница ока мога теби је гнездо" (почасти нас уласком, ово је кућа твоја). Емпатију исказану стихом изазвала је управо Богородица Љевишка, драгуљ међу двадесетак цркава Призрена.
Богородица Елеуса са Христом Хранитељем
Сликани програм Богородице Љевишке из 1308-1314. године, богат је и сложен. Величина храма је допуштала да у њему буду изведени бројни циклуси и појединачне фигуре.
С обзиром да је црква посвећена Богородици, у сликарском програму је, представама и натписима, Мати Божија наглашена у већој мери него иначе.
Прва представа Богородице потиче са једне од свега три фреске које се датују у трећу деценију 13. века, у време када је Стефан Првовенчани обновио призренску катедралу.
У јужном броду цркве налази се Богородица са Христом Младенцем, у натпису названог Хранитељем. Стога је представљен са кошаром за храну. Богородица се према стилу везује за сликарство 12. века, без уобичајене мреже линија које моделују лик.
Богородица Љевишка први је очувани споменик дворске сликарске радионице краља Милутина. Сликарима Михаилу и Евтихију из породице Астрапа приписују се потписани ови сликарски програми, а атрибутивним методом са сигурношћу им се приписују и Краљева црква и Грачаница, ова потоња, као и други велики храмови непотписана, можда услед већег броја сликара који су извели живопис. Приписују им се и сликарство појединих цркава Солуна и Свете Горе, а у везу се доводи и други слој сликарства Св. Апостола у Пећи и други слој живописа Жиче.
У Богородици Љевишкој радило је више мајстора, од тога два главна, која имају особен и изграђен рукопис. Добро остварену и уједначену целину сликарства Љевишке остварио је главни сликар, протомајстор. Михаило Астрапа је поделио боје, уз саветника, вероватно некадашњег призренског епископа Саву, тада већ Саву III.
Света Варвара
Први мајстор лако се познаје по најбољим партијама, попут ликова Свете Варваре и Христа Призренског. Обод лица је сасвим таман; зелени подслик приметан је на свим ивицама, некада и ширим површинама лика, док су окери, румени и бели наноси светла лазирно, танко нанешени преко. Стога лица делују као да се помаљају из таме, зелена је доминантна, а ипак је добијена и топла гама захваљујући завршним потезима.
Љевишка је први споменик у којем се у Србији представљају светитељке. Издваја се, по лепоти, Света Варвара. Богати, племићки украс главе, као и одежда, тек су оквир за лик оностране лепоте.
Од Богородице Студеничке, у српској средини је био обичај да се општи култови прослављају на локални начин и да се именима светих додају топонимски епитети. У Љевишкој је представљен Христос, чувар призренски. Лик је истанчано моделован попут икона.
Христос чувар призренски
Припрата је садржавала портрете Немањића, које је са доње стране и делимично вертикално опасивао амблем царског црвеног двоглавог орла, који се овде јавља као симбол Христа - цара, сведржитеља. На површини целог источног зида припрате, на површини коју је свако сагледавао пре уласка у храм, знамо за представе само два лица, ктитора - краља Милутина и његовог оца, Уроша I Великог, од кога је очуван натпис који је пратио портрет. Преко пута, на западном зиду, над улазом је очинска попрсна фигура Симеона Немање, који гестом оранта моли за своје потомство. Десно од њега је Свети Сава, а у наставку свећоносац. Лево од Симеона Немање су Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, у то време у милости Милутиновој. Очигледно је преузимање етикеције и одора византијског двора.
Иако се у живопису усталио обичај представљања хоризонталног низа Немањића, некада у поворци, у Љевишкој је представа Симеона Немање обогаћена натписом у којем је назван ктитором све српске земље. Постоји још само пример из Пећке патријаршије у којој се поред портрета Симеона и Саве означава да су ктитори "овога места светог". На тај начин су Немањићи натписима у Љевишкој и Пећи проглашени утемељивачима цркве и државе, заступницима и представницима поданика у екумени.
Ктиторски портрети Немањића, 1308-1314. година
Богородица Љевишка је један од првих споменика наративног стила. Тежња да сликарство буде илустративно и да на повезан начин, с мноштвом детаља и мотива, прикаже догађаје довело је, истовремено, до већег броја сцена мањих димензија него што је раније био случај. Сликана архитектура и пејзаж постали су значајни чиниоци структуре сцене, омогућавајући да се нагласе важне личности или дешавања, које се некада оптички истурају у први план или испред њега. Детаљи су преплавили слику. Сваки од њих има самосталну вредност. Од орнамената мотива срца, љиљана, вреже, геометријског облика ни један се не понавља и сви су из руке сликани.
Лествице Јаковљеве
Рођење Св. Николе
Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену се, због значаја архитектуре и живописа, од 2006. године налази на Унесковој Листи светске културне баштине.
___________________________
1. Каталог изложбе "Косово и Метохија - задужбине и дарови" - група аутора, издавач
Народни музеј у Београду, Публикум, Београд, 2013.
2. "Старине Призрена" - Роксанда Тимотијевић, Епархија рашко-призренска, Призрен 2020.
3. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.
