... Дакле, пет година даље, одмах по благонарочитом божанственом празнику Христовог васкрсења, када би освећен за архиепископа српског, пред повратак у земљу отачаства, надомак размеђа марта и априла, последње ноћи у Никеји, Сави у сан ненадано дође родитељ његов, светопочивши монах Симеон. Седа брада и косе, некада моћног самодршца, милостивог великог жупана Стефана Немање, беху влажнe од дуга пута под звезданим искрама. Низ мокре ризе, на камени под Савине келије, капљу по капљу, сливао се сјај луне. Око босих ногу намерника - већ се намножило велико и мало зрневље. Беше посебно тиха битинијска ноћ, само се негде у даљини једва чуо разбој који од танких нити хука сове, раног трепера зрикаваца, тешког дисања земље, ромора воде и ретких људских гласова тка изглед времена.

- Оче, откуда? - прошапута затечени Сава, окрећући се у постељи. - Шта те гони да ме походиш странствујућег под сводом далеке Никеје? Зар ниси знао да сутра крећем теби, да на гробу твом студеничком озарен кажем како наша црква задоби самовласност?

- Добро знам, утехо душе моје, куда ходиш и шта при срцу носиш - одврати Симеон мирно, како и говоре они који су слова одавно пребрали од разметања. - Гласници твоји већ су ушироко разнели вест о великој победи. Већ и у вис звоне звона, живим звоном објављују твоје рукоположење. Али, ти сутра путујеш, а какав би отац био онај који сина отпушта без савета. Воде ће бити од извора до извора, у застругу имаш довољно соли, хлебови ће потрајати до Солуна, без речи правих, међутим, нога може да заблуди, а душа криво да одлута.

Бранислав Јаблановић (1946-1986) - "Жича"

Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук поче да се јавља. Зачуше се повици, звека опреме царских стражара. Биће да су некога затекли у пољима месечине. Далеки разбој доврши тишак шару, па гласније заштропта - све тврдо збијајући у тканицу времена.

- Чедо моје, ево шта спремих да при уму држиш - настави Симеон. - Тебе ће изјутра васељенски патријарх Манојло Сарантин даривати благословом, граматом, подукама, светим жезлом, достојним одеждама. И василеус византијски, кир Теодор Ласкарис, бранитељ Ромејског царства, неће желети да заостане, дариваће твоме роду допуштење да рудари месечину, а теби ће понудити четири мазге с пурпурним самарима. Приде, ова милосрдна двојица даваће и велико благо као товар мазгама. Питаће, желиш ли златне и сребрне сасуде, еванђеља окована и опточена драгим каменовима, златовезене покрове и завесе, разне друге небројене драгоцености. Ипак, сине мој љубљени, ти све ово одреци. Нека патријарх и цар понуђено приложе манастиру Хиландaру, цвету Свете Горе. Ти, светлости очију мoјих, искај четири никејска прозора. Упамти, моли патријарха и цара да ти дадну само четири прозора.

- Четири прозора?! За тако нешто мраморнике, највештије, доведох од Цариграда и грчких земаља! Родитељу, зашто сада из Никеје да довлачим прозоре, па још на пурпурним самарима?! - немирно се окрену Сава, умало му сан не преврну онамо где је јава.

- Никуда док не довршим - испречи се Симеон шапатом. - Не буди се, не чини ми труд залудним. Грешиш, прозор је вредан по виделу, не по ономе од чега је и колико умешно изрезано окно тога видела. За први прозор тражи онај на који слеће патријархова ластавица. За други и трећи моли да ти дадну она два у којима царице испраћају и сачекују своје господаре када у бој крећу и када се из боја враћају. А за четврти прозор тражи онај на коме се одмара двоглави орао самог василеуса. И још, Саво, како се у туђини од снова о отачаству тешко памте ини снови, ако заборавиш шта ти говорих, ти изјутра изађи на трг, нађи слепог човека који широко види, и од њега купи шта он у тами тка. Због овога сам долазио, а сада сневај како ти је воља.

Тако рече монах Симеон. Потом вас ишчезе. На поду, у келији само остадоше да се љескају тисуште расутих зрна месечине.

А сам Сава, уистину, те последње ноћи у Никеји, настави да сања. Знано је - у сновима су друмови нарочито богати правцима. Сањао је Сава манастир Филокал, где је намерио да се одмори на повратку ка рашкој земљи. И сањао је манастир Жичу, чију је цркву Св. Спаса намерио да заврши одмах по доласку. И сањао је Сава манастир Студеницу, где је после свега желео да се повуче, да у самоти подробно размисли о другим богоугодним делима. Можда је сањао још нешто, али сваки видик напослетку доспе у предео којим столују невиди.

Михаило Валтровић, Панорамски приказ манастира Жиче, цртеж

... Када цркву распасаше од скела, Сава се запути у своју келију да осмотри кроз прозоре, добро памтећи завет остављен слепом старцу, помно пазећи да окна катихуменије не буду истовремено ни одшкринута, камоли сасвим отворена.

Кроз први прозор, онај на коме је боравила ластавица васељенског патријарха, Сава виде све како и јесте. Ластавичје гнездо, манастирско двориште, борове, храстове, трпезарију, мађерницу, келије братства, странопријемницу, малу цркву, стаје, ковачницу, оставе, торове, рибњак и пчелињак. Био је то прозор онога садањег.

Кроз други и трећи прозор, оне у којима су чекале византијске царице, Сава виде шта је било и шта ће бити. Кроз други је гледао догађаје прошле, како је Фридрих Барбароса триред целивао Стефана Немању и како су Латини заузели и опљачкали Константинопољ. Кроз трећи прозор Сава је гледао догађаје будуће, како један од његова рода ослепљује сина, други у тамницу затвара оца и како се над његовом земљом надвија мукли облак неверника.

Најзад, кроз четврти прозор, онај на коме се одмарао двоглави орао византијског цара, такође је Сава могао видети све како и јесте, али све како јесте не одмах испод, него испред, на неколико даљина. Тако је гледао, као да је ногама тамо, шта чине подвижници около Витлејема, колико је бродовља укотвљено у пристаништу Дубровника и шта је у вечерњем тањиру угарскога краља.

- Видици са спрата припрате цркве Св. Спаса не иду само на четири стране света, већ се пружају и у сва четири главна смера времена - говорио је Сава рукоположеном игуману манастира Жиче. - Када у одаји не боравим, желим да свакога дана осмотриш кроз један од прозора и спрам онога што затекнеш да одлучиш на добробит братства и нашег рода. Уздам се да видике нећете смрсити. У супротном, нека вам је Господ на помоћи, путеви су нам у чвор везани, раздрешити их неће моћи стото колено од овога места.

И пре него што ће кренути у Студеницу, да према сну у самоти подробно размисли о другим делима, богољубиви овај Сава још жичком игуману на чување даде ћивот са делом деснице св. Јована Крститеља и оно перце анђела, да га у бради држи као у каквом реликвијару. По милости Божијој архиепископ српски Сава, игуману још и остави подуку да службу може пратити кроз пети прозор. Онај прозор што се дозиђивањем припрате обрео између његове келије и унутрашњости Спасовог дома ...

___________________________

1. "Опсада цркве Светог Спаса" - Горан Петровић