" ... А кад гледаше подизање храма Пресвете овај мој господин свети, верујте ми, о господо и браћо, да сам видео како се његов ум диже у висину као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњега Јерусалима чији, уистину, постаде прави грађанин."
Стефан Првовенчани
После подигнутих храмова: Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије, Ђурђевих Ступова код Раса, велики жупан Стефан Немања као своју највећу и најзначајнију задужбину подигао је манастир Студеницу, у периоду од 1186. до 1196. године. Главни храм манастирског комплекса посвећен је Пресветој Богородици "Добротворки" (Успенију Пресвете Богородице 28/15. августа).
Стефан Немања
Није тачно позната година када је Стефан Немања одлучио да подигне Студеницу, историчари наводе да би то могло бити после 1186. године, када је Рашкој припојена Зета и када су завршени велики ратови.
Стефан Првовенчани
Када је Свети Симеон отишао у Хиландар, бригу о велелепној задужбини свога оца преузео је Стефан Првовенчани, Немањин син и наследник на рашком престолу, као и први студенички игуман Дионисије.
Свети Сава
Након свог повратка са Свете Горе, старешина Студенице je био најмлађи Немањин син Свети Сава, који је именован на место архимандрита и који је овде написао Студенички типик, Житије и Службу своме оцу.
Недалеко од живописне клисуре Ибра - Долине векова - у којој је некада било језгро средњевековне државе Рашке, на заравни изнад бистре и хладне речице Студенице, а између врхова Радочела и Чемерна обраслих високом и мирисном боровом шумом, уздиже се манастир Студеница, са црквом Богородице Добротворке. Овај манастирски комплекс, подигнут у времену највећег процвата српске државе, саграђен је у мистичном простору, у близини богатих извора и далеко од људских насеља. Архитектонски комплекс је савршеног кружног нацрта и поседује изражену духовну привлачност. Стефан Немања је ту изградио своју задужбину, која ће касније постати идејни узор свим осталим владарима из породице Немањића.
Богородичина црква
Богородичина црква је једнобродна грађевина с једним кубетом и припратом. Споља је у белом мермеру, с богатим украсом. Манастир је кроз историју уживао највећи углед, а његов игуман је имао прво место у српском Сабору.
Краљева црква
Из доба краља Милутина је Краљева црква посвећена св. Јоакиму и Ани. Краљева црква је мала, готово квадратне основе, има једно кубе. У унутрашњости је сачуван ванредан живопис у стилу тзв. дворске школе краља Милутина.
Црква Светог Николе
С краја XII или почетком XIII века је црква Светог Николе или Никољача. Смештена је у југоисточном делу манастирске порте. То је скромна једнобродна грађевина без кубета, са остацима доброг живописа са краја XIII века.
" ... Има сличности између архитектуре и живописа Богородичине цркве. Као и њене углачане мермерне фасаде, њене су фреске неговане, рафиноване, светле - светле колико од боја и позлате, толико од јасних мисли. У томе дубоком колориту, у томе моћном цртежу, у тим фигурама без гестова, у томе владању собом и материјалом - као у мирној причи без много речи - треба гледати аристократски укус њиховог поручиоца."
Милан Кашанин
Живопис
Најранији живопис Богородичине цркве представља највиши домет византијске уметности почетком XIII века. Иако се поуздано не зна ко су мајстори ове цркве, претпоставља се да су дошли са Приморја, највероватније из Котора, где је Немања имао двор.
Распеће Христово
Монументална и потресна слика Христовог распећа заузима средишни део западног зида. На звучној тамно плавој позадини, топлоокерне фигуре Христа и других учесника узбудљиве религиозне драме, остварују хармонију највећих дела европске уметности XIII века.
Осам векова сликарства
Изложба Студеница - осам векова сликарства у Галерији фресака, у Београду, замишљена је тако да представи првобитне фреске Студенице копијама фресака, као и документационим материјалом. Копије првобитних студеничких фресака насликали су академски сликари.
Вечито "прва" српска црква, Студеница је исходиште Свете лозе Немањића и чуварка немањићких великих дела и завештања. Ова је лађа спасења, кроз коју је владар свој народ приводио Господу, подигнута ради молитве и благодарног уздарја, вековима била и установа у којој се крепио и јачао српски национални дух. Хришћанство је код Срба, захваљујући угледу Немањића и њиховој непоколебљивој и стаменој вери, добило особену националну димензију која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњег века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку, као и данас.
Сваки народ има свој лик и своју историјску судбину, као и темеље свог историјског развоја и опстанка. Тако и српски народ, постављен Божијим промислом између Истока и Запада, поседује свој историјски пут и опредељење. Изван тог историјског пута и опредељења којем га учи Студеница, са моштима својих ктитора и утемељивача, несхватљива је његова прошлост и неразумљив његов садашњи тренутак, као и његова будућност.