Манастир Љубостиња

Насловна » Задужбине » Љубостиња

МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА

" ... На отоку равничарске земље омеђене Грабовачким брдом и Љубостињском реком, под Богдањем и црквицом коју је Југ Богдан подигао својој заштитници, никла је још једна задужбина. Љубостиња. Да је Милица гради и украшава. Да јој брине о расту и лепоти и надгледа неимаре и иконописце. И да у њој једнога дана пронађе мир и себе у Господу ...


- Нека се зове Милица. Да свакоме буде мила. Да милост око себе шири. И да живи у милости Божијој - рекао је њен отац. Открио је жељу за њену будућност. Свој сан о њеном животу. А да је другачије сањао, могао је и Јелена да је назове. Имала је право на то име узвишених, тај знамен владарки и царских кћери. Била је Немањићка. И то од оних по крви. Дошла је на свет у дому жупана и војводе Вратка. А пре њих бејаху жупан Вратислав, па жупан Дмитар, па Вукан, син Немањин ...

... Тако је Милица расла срођена са плаветнилом своје крви као са плаветнилом својих очију. Видела је себе као изданак на бујном чокоту светородне лозе Немањића. Та је слика била у њеним мислима као слатки колач у устима. И до краја живота носила је своје господство не као хаљину него као кожу. "

Одломак из романа "Игра анђела" Љиљане Хабјановић Ђуровић

 Књегиња Милица

Књегиња Милица

Историја манастира Љубостиња

На левој обали Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника, налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице. Манастир је задужбина књегиње Милице, жене српског кнеза Лазара. По једном предању, манастир је настао као спомен књегиње Милице на место где је први пут срела кнеза Лазара. Било је то на дан Светог архиђакона Стефана, светитеља коме је наводно била посвећена капела на месту данашњег љубостињског храма. Градња овог манастира почела је 1388/89, а црква је живописана између 1402. и 1405. године. После Косовске битке (1389. године) књегиња Милица је примила монашки постриг и добила име Евгенија, препустивши престо свом старијем сину Стефану. Са бројним сестринством, углавном удовицама изгинулих српских ратника, започиње историју Љубостиње. Овде је и умрла, а сахрањена је у цркви са леве стране од улаза, где се налази и гробница.

Монахиња Јефимија, жена Угљеше Мрњавчевића који је погинуо у Маричкој бици 1371. године и који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом Стефаном, једна је од првих жена у Србији која се бавила књижевношћу и уметношћу. У Љубостињи је извезла у злату, на свили, чувени покров са похвалом кнезу Лазару као дар манастиру и њен гроб се налази са десне стране улаза у цркву.

 Иконостас цркве Успења Пресвете Богородице

Иконостас цркве Успења Пресвете Богородице

Од најранијих времена у Љубостињи је била негована преписивачка делатност. Неколико записа сведочи да се у манастиру служило све до последњих деценија XVII века. На његовим зидинама налазе се записи из 1643. и 1673. године. Крајем XVII века манастир је запустео, да би већ почетком XVIII векао поново оживео. Године 1732. помиње се духовник Арсеније, који је овде водио једну врсту богословско-монашке школе.

За време аустро-турског рата 1788-1791. љубостињски монаси имају значајну улогу јер су помагали Аустријанцима у борбама против Турака. У доба Кочине крајине 1788. године у манастир долази и сам Коча Аранђеловић позивајући народ на устанак. Манастир је храном и осталим потребама помагао Кочину војску. То је дало повода Турцима да растерају и похватају калуђере, а манастир запале. Већ следеће године Љубостиња је обновљена.

Године 1822. осликан је иконостас и представља сликарски рад Николе Марковића.

Значајнија обнова манастира Љубостиње била је 1848. и 1851. године, када је измењен горњи изглед цркве и лажних купола на припрати. Последња већа оправка нестручно је изведена првих година XX века, па је црква том приликом споља омалтерисана, а извесни детаљи њене архитектуре потпуно измењени.

Црква Успења Пресвете Богородице

Црква манастира Љубостиње по архитектонским одликама припада моравској школи. Основа је у облику развијеног тролиста са једном куполом која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни надовезује се правоугаона припрата са надвишеном слепом калотом.

Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио посебну пажњу. Фасада је са све четири стране украшена богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре, затим се нижу у повезаним аркадама дуж трију полигоналних апсида или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални кордон венци деле спољашње зидове у два дела: у доњој зони су смештени прозори са једним или два отвора (бифоре), чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици или исламској архитектури; у горњем делу су розете неједнаке величине са украсима геометријских и флоралних облика и испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима. Архитектура љубостињске цркве убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије истиче, са одушевљењем, да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.

На каменом прагу врата која воде из припрате у храм, уклесанио је име градитеља: "Протомајстор Боровић Раде", у народним песмама опеван као Раде неимар. Мајстор Раде је, осим зидања, руководио и клесањем украса на цркви манастира Љубостиње.

 Основа цркве

Основа цркве Успења Пресвете Богородице

 Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

Живопис манастира Љубостиња

Црква манастира Љубостиње осликана је пред сам Косовски бој. То сликарство очувано је данас само у мањим фрагментима. Око 1403. године, на позив књегиње Милице, дошао је зограф Макарије и осликао целу цркву. Том приликом пресликао је и фреске у куполи, старе тек деценију. Живописац Макарије исписао је своје име на луку изнад врата која воде из припрате у храм. Главна одлика сликарства јеромонаха Макарија могла би се свести на три основне карактеристике: експресивност фигура, јак контраст између светлог и тамног и илустрација архитектонских детаља у позадини.

У припрати, на западном зиду, приказана је породица кнеза Лазара: на левој страни су кнез Лазар и књегиња Милица, а на десној деспот Стефан и његов брат Вук. Сви су приказани у пуном орнату и са свим достојанствима и инсигнијама власти. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.

 Кнез Лазар и књегиња Милица

Кнез Лазар и књегиња Милица

 

Зидање Љубостиње

- Владика Николај Велимировић -


Хај, Боже мили а Боже једини
Шта се оно чује из даљине?
Дал' то звече сабље агарјанске,
Ил' јауче сиротиња раја;
Нити звече сабље агарјанске,
Нит' јауче сиротиња раја
Но то чекић о камен удара
Тешки чекић Рада неимара
И његових триста каменара.
Чекић туче, чарне горе хуче
Чекић бије, звериње се крије.

1.
Кад је Раде пос'о почињао
Сабрао је пет ститин' мајстора
Па овако њима говорио:
"Браћо моја и дружино драга
Позвала ме царица Милица,
Најславнија српска удовица
Да јој зидам цркву Љубостињу
Њеној души вјечну задужбину
Ка што зидах славноме Лазару
Задужбину цркву Раваницу
Да се и њој поје литурђија
Овог света кано и онога.

 

2.
"Ал' чујте ме моја браћо драга
Није зидат' цркву ка џамију,
Нит је зидат цркву ка ћуприју.
Кад се црква православна зида
Прво душа од греха се вида,
Па се кади тамјаном молитве,
Опасује пасом уздржања
И свијетим причешћем залаже,
Тако само и Господ помаже.
Ето вас је пет стотин' мајстора
Прије него цркву отпочнемо
Да постимо неђељицу дана
Да постимо и Бога молимо
Седмог дана да се причестимо
Светом Крвљу Христа Спаситеља.

3.
"И још браћо завјет да чинимо
Да држимо петак и сриједу
И остале посте по закону
Од злих дјела да се устежемо
И од псовке, ђавоље уловке
И од сваке злобе у мислима
У мислима тајним у срцима
Одвојени од својијех љуба
Да живимо строго по хришћански
По хришћански и по манастирски
Више сада него ли икада
Док зидамо цркву Љубостињу
Царичину царску задужбину
Тако нам је остало од старих
Кад је Саво свету Жичу зид'о
Краљ Владислав цркву Милешевку
А краљ Стеван Високе Дечане.

 

4.
"Па сад браћо да се разумјемо
Ко је вољан 'ваки завјет дати
Тај ће моћи са мном работати
Нек остане, нек у Рада гледи
Раде ће се њему одужити
А царица Раду неимару.
Кој другачије мисли и умује
Тај нек иде, просто нека му је
Нека зида по калу калдрме,
Беговима камене конаке
Хаџијама низ друмове ханове
И хоџама арапске џамије
Па нек ради нек се хљебом храни
За тог нема посла ни динара
У дружини Рада неимара.

5.
Кад то чуше пет стотин' мајстора
Двје стотине њих се издвојише
На рамена алат затурише
Па одоше куде који знаде.
Остадоше три стотин' мајстора
Остадоше завјет положише
Завјет Богу и Богородици
А свом Раду вјерност и послушност.

...


 Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

7.
Зида Раде цркву Љубостињу
Мушки зида, женски украшује
Ђевојачки по мермеру везе
По мермеру кано по ђерђефу
Руком зида, срцем Бога моли
Да заштити цркву ода свуда
Те да траје до Страшнога Суда.

8.
А Милица покрај Рада стоји
Сваки камен милује и броји
На свакоме воштаницу пали
Сузе лије, вако намјењује:
"Овај камен нека спомен буде
Мом Лазару честитом кољену
Војсковођи крстоносне војске
Што за Христа паде на Косову
Да се вјечно пјева и спомиње
У небесном царству Божијему
И у сваком дому Србинову.

 

9.
Овај други нека спомен буде
Мом бабајку старом Југ Богдану
Ћутљивоме старцу на језику
Али гласном у витешком боју.
О мој бабо, спомен овај мали,
Ал' сузама ја га више зали
Него кречом Раде неимаре.

10.
"Овај трећи мојој старој мајци
Милој мајци мојих девет брата
Девет брата девет Југовића
Што из ока сузе не пустила
Ни за једним сином ни рођаком
Док јој срце пуче за Дамјаном
Кад јој гавран пусти из облака
Из облака па у крило мајци
Мртву руку мог брата Дамјана.
Теби мајко овај камен мали
Сузама га тужна ћерка зали
Вреле сузе с врелим кречом смеша
С врелим кречом Рада неимара.

11.
"А сад Раде, славни неимаре
Глачај мени девет каменова
Нек блистају ка сестринске сузе
Све за помен мојих девет брата
Девет брата девет Југовића.
Глачај длетом а ја ћу рукама
И рукама и челом и лицем
Нек осјете њине свете душе
Колико их милује сестрица
Сад жалосна робиња Милица.
Ево палим на сваком камену
Од мирисна воска воштаницу
Да Бог прости мога милог Бошка
Барјактара све цареве војске
И Војина, Влатка и Дамјана
И остале Бог да прости редом ...
Реч је слаба - језик ми се суши
Али ето - лакше ми је души."

 Конаци

Конаци

 Црква Светог Ђорђа

Црква Светог Ђорђа

12.
Кад то чуо Раде неимаре
И његових триста каменара
Опустише ћекић и мистрију
Заплакаше као деца мала
Па је Раде кроз плач бесједио:
"Госпо наша, царице Милице
Ти једина роду узданице
Та не плачи, срце нам не парај
Не слаби нас и не малаксавај
Ова црква треба да је пјесма
Пјесма Богу из долине плача.
Пјесма снажи руке неимара
Тежак посо пјесма олакшава
Ка што бива међу жетеоци
Међ' копачи и међу орачи
Међу ткаље и међу везиље.
И ја госпо бејах на Косову
А са браћом и родбином цјелом
Сви осташе гробом на бојишту
Сам се врати потуцало Раде;
Да сам хтео за њима плакати
Обадва би ока исплакао
Те ти не бих данас овде био
Ни зидао твоју задужбину
Слијеп не зида својијем рукама
Теке пипа туђу зидарију.
Него пјевај Госпо или ћути
Прими савјет, на ме се не љути.

13.
"Но почуј ме што ћу бесједити
Што је прошло, нико не поврати
Што ће доћи нико не одврати,
Него скупи триста удовица
Све косовских сињих кукавица
Да пјевају пјесму будућности
Да пјевају српском васкрсењу
Тако ћемо, о царице свјетла,
Носилице свенародног бола
Свенародног бола и надања
Тако ћемо твоју задужбину
Брзо свршит и срећно довршит".

14.
Милица је мирно саслушала
Па је Раду вако бесједила:
"Мудра главо, неимаре Раде
Мудро мислиш и мудро говориш
Послушаћу како ме сјетујеш
Ал' допусти цркви до слемена
Да ја сама плачем за Косовом
Да оплачем косовске јунаке
Да ожалим прошлост Србинову,
А по томе, Боровићу Раде,
Од слемена до врха кубета
Нек се ори пјесма будућности.
...

 


 Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

22.
"А сад Раде гле кубета зида
Витка, свјетла, висока и красна
да нам буду спомен будућности
Будућности свјетле Србинове
Изидане на горкој прошлости
На мукама многих мученика
На жртвама многих витезова
На сузама многих удовица
И на писку многих сирочића.
Сада сестре пјесму запјевајте
Запјевајте пјесму радосницу
Запјевајте српској будућности
И будућим срећним кољенима
Што ће доћи после ропске ноћи
Запјевајте српском васкрсењу
Докле Раде уздиже кубета
На бијелој Љубостињи цркви."

23.
Кад то чуло триста удовица
У грлу су сузе уставиле
Па дрхтавим гласом запјевале
Запјевале пјесму радосницу
Радосницу српској будућности
"О свевишњи Боже над војскама
Над војскама небесних анђела
И војскама српскијех ратника
Благослови српска покољења
Што ће доћи после ове ноћи
Да с' умноже с Твојом помоћи
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Сухо дрво озелењет мора
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Српски ће се васкрс заблистати
Твојом славом Срби прославити
Порушени двори оправити
И кандила хладна упалити
Упрљано име Исусово
Опраће се водицом од ружа
Усправит се сломљени крстови
А замукла звона зазвонити
Земља ће се крстом освјештати
Народ ће се Христу поклонити
Завладаће правда и слобода
Зацарити љубав и истина
Наша села пјесмом напунити
С младићима старци ће играти
С невјестама баке ликовати.
Хвала Богу и Божјој милости
О да дивне српске будућности
Красне, свјетле, високе и славне
Ка кубета царице Милице
Што их гради неимаре Раде.
Све ће тако бити ако Бог да
И бијела црква Љубостиња
Наше миле Госпе задужбина.

24.
То све слуша Раде неимаре
Па од миља и он запјевао
Још повика на триста мајстора
Да и они гласно запјевају.
"Кад косовске, браћо, удовице
Пјеват могу народу и Богу
И у ноћи чекати свануће
А у ропству срећу и слободу
Шта ј' остало нама јунацима
Што са Лазом бисмо на Косову?
Но пјевајте, браћо моја драга
Све пјевајте и опет пјевајте
Док на цркви кубета свршите
Кубета нас са небом везују
И са светом Небесном Србијом
И са свјетлом нашом будућношћу
Тако рече госпођа царица
И осталих триста удовица."
Тад запјева три стотин' мајстора
Запјеваше мушки гласовито
Чекићима пјесму удвојише
Све пјеваше и попијеваше
Докле свету цркву довршише.

25.
Ето тако, Срби и Српкиње,
Љубостиња како се градила
Пола с плачем а пола с пјевањем
То је судба правога човјека
И то нам је судба Србинова
Без плакања нема радовања
Без трпљења нема ни спасења
Без Голготе нема Васкрсења
Једно с другим када се удруже
Личе трњу око рујне руже.
То је знала царица Милица
Љубостињска славна ктиторица.
Сад на небу ко звезда се сија -
Света српска мати Евгенија.

___________________________

1. "Манастир Љубостиња" - издавач Манастир Љубостиња
2. "Зидање Љубостиње" - Владика Николај Велимировић, издавач Манастир Љубостиња
3. "Водич кроз манастире у Србији" - Слободан Милеуснић, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. год.

 

Галерија фотографија

Манастир Љубостиња    Манастир Љубостиња    Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња    Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња    Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња   Манастир Љубостиња    Манастир Љубостиња