Манастир Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино (такође: Старо Нагоричане, Старо Нагоричано), код Куманова - данас у Северној Македонији, једна је од задужбина краља Милутина заснованих на старом, култном месту. Предање забележено у позним редакцијама житија Светог Прохора Пчињског, настанак првобитног ромејског храма везује за XI век и византијског цара Романа IV Диогена (1068-1071). Легенда каже да је Роман Диоген, знатно пре него што је постао владар, срео у шумама крај реке Пчиње испосника Прохора, који му је прорекао успон до царског престола. Када се пророчанство обистинило, Роман је на месту сусрета са пустињаком подигао цркву посвећену Светом Ђорђу.
Црква Светог Ђорђа
Данас се веома мало зна о првобитној цркви. Посебно је слабо позната најстарија историја некада славног манастира Светог Ђорђа, испреплетана легендама из којих је тешко разлучити поуздане и проверљиве чињенице. Од манастира у Старом Нагоричину остала је само црква, којој је архитекта краља Милутина у XIV веку својим великим захватима изменио структуру, прилагођавајући је својим замислима, а оне су произилазиле из другог стилског опредељења и изражавале се битно другачијим језиком.
Ктиторски портрет краља Милутина из цркве Богородице Љевишке у Призрену
Пошто је успешним ратним походима знатно проширио српску државу ка југу и потом своја освајања формално потврдио склапањем брака са византијском принезом Симонидом, краљ Милутин, чија је дугогодишња владавина у великој мери била обележена хармонијом државе и цркве, започео је са богатом ктиторском активношћу. Традиција му приписује чак 40 цркава али је извесно, на основу сведочења старих српских писаца и сачуваних споменика, да је Милутин свакако био највећи градитељ међу српским владарима.
При томе је, вођен не само верским него и државнополитичким подстицајима, велику пажњу посветио обнови старих грађевина. Обнављајући задужбине српских и византијских владара и великодостојника, он је потврђивао легитимитет своје власти, како у старим тако и у новим областима државе.
Црква Светог Ђорђа
Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину представља својом архитектуром два хронолошки и уметнички различита градитељска схватања.
Почетак XIV века затекао је цркву у рушевинама. Премда је од старије грађевине сачувано доста остатака – у првом реду спољни зидови до висине од преко пет метара, део апсиде, улази, доњи прозори, иконостас и јаки пиластри на фасади, врло тешко је рећи какав облик је црква имала првобитно, како је изгледала њена унутрашњост и њени горњи делови. Градитељи краља Милутина који су приступили њеној обнови полазили су од битно другачијих стилских, просторних и конструктивних замисли. Од старе грађевине остављено је недирнуто само оно што је могло да се прилагоди и уклопи у нову концепцију цркве, а све остало је заувек нестало.
Црква је била озидана фино клесаним квадерима љубичастог трахита, спојеним веома танким слојем малтера, па лице зида оставља утисак веома солидне и пажљиве градње, монументалног и стаменог здања. Тесаници су слагани у правилним хоризонталним редовима, неједнаке висине; они опасују читаво здање са изузетком апсиде, па се чини да је она конструктивно засебно изведена.
Основа цркве у висини горњих прозора
Део који је протомајстор из 1313. године искористио да надогради своју грађевину, има облик лако закошеног правоугаоника. Основа Нагоричина показује да је, на зидовима старе, овде саграђена црква састављена од припрате са малим куполама, наосом са великом куполом и олтара са бочним анексима, протезисом и ђакониконом који су имали функцију параклиса и над којима су такође биле мале куполе. Ни један ни други анекс немају апсиду на источној страни, што је још једна последица коришћења зида старе грађевине. На овај начин добијен је, формално, облик цркве уписаног крста са петокуполним решењем, мада са извесним одступањима од класичних византијских цркава тог типа. Непосредан узор била је, изгледа, Богородица Љевишка у Призрену (1307-1309).
Главни улаз налази се на западној, а други мањи на јужној страни цркве. На бочним странама била су по три наспрамна, али несиметрично распоређена мала правоугаона прозора, а један једноделни лучно завршен налази се на апсиди. У позније време на западној страни цркве додат је ексонартекс, сада највећим делом срушен.
Архитекта који је обнављао цркву посветио је велику пажњу декоративном изгледу фасада, мада се то данас једва примећује због оштећења и неадекватних интервенција. У односу на стару цркву измењен је и начин зидања. Стари део грађевине зидан је од блокова трахита, а нови део је озидан тесаницима трахита али и опеком, тако што је између сваког реда тесаника убачен по један ред опеке. Декоративни сплет опеке, камена и керамопластике најстудиозније је изведен у забатима кракова крста и на куполама, али прекрива и све друге слободне површине зидова. Црква је била покривена црепом.
Црква Светог Ђорђа
Црква Светог Ђорђа
Споља, грађевина изгледа као црква уписаног крста, веома издужених подужних кракова, са великом куполом у средишту. Њен тамбур почива на коцкастом постољу и осмоугаон је, као и тамбури четири мање куполе. Да би се ублажила изразита разлика између старог и новог дела фасаде, дуж бочних страна били су саграђени тремови са аркадама. Од њих нема материјалних остатака, али је онај са јужне стране остао забележен на слици модела у рукама ктитора. Судећи по тој представи, тремови су били доста уски, према спољашности су се отварали лучном аркадом, која се ослањала на три ступца или пиластре, а били су покривени једносливним кровом.
Посебно пажљиво обрађена је и западна фасада. У средишту њеног забата налази се лепа бифора са полукружним тимпанонским пољем, украшеним керамиком и опекама. Изнад надвратника главног улаза у цркву налази се плитка ниша у којој је у XIV веку насликано попрсје Светог Ђорђа, патрона цркве. Ово је једина зидана лучна конструкција сачувана на старијој грађевини Нагоричина.
Црква Светог Ђорђа
Црква Светог Ђорђа
Црква Светог Ђорђа
Када су градитељи завршили свој посао, а били су то по свему судећи исти они људи који су, предвођени протомајстором Николом, по налогу краља Милутина обновили призренску Богородицу Љевишку, на надвратнику западног улаза у цркву, урезан је натпис са подацима о ктитору и времену завршетка радова. “Вољом Божијом, сагради се дом Светог и великославног мученика Христовог Георгија, у дане светородног и превисоког краља Уроша Милутина, по Богу самодршца све српске земље и поморске, за време побожне краљице Симониде и игумана Антонија, у лето 6821.“
Као што је било уобичајено, датум је био наведен у складу са византинским рачунањем времена, дакле од првог дана стварања света, који се према старим хронолозима догодио 5508 година пре Христовог рођења. То значи да исписану годину треба идентификовати као 1312. или 1313. Натпис са надвратника је занимљив и по томе што је на крају текста истом руком дописана реченица „Те исте године краљ поби Турке.“
Постоји више разлога за закључак да је ова реченица написана накнадно, односно да је вест о краљевим успесима против Турака стигла непосредно по изграњи цркве. Уз то, све победе Милутинове војске над Турцима десиле су се управо у току обнове цркве, или одмах по завршетку радова.
Западни улаз у цркву Светог Ђорђа
Натпис на надвратнику западног улаза у цркву
У унутрашњости цркве, од намештаја је сачувана само камена олтарска преграда, за чију су изградњу искоришћени многи делови иконостаса првобитне цркве. Преграда је троделног облика, састављена од два стубића са капителима који носе камени архитрав. Између стубића и бочних зидова беме у доњем делу уметнуте су парапентне плоче, док су отвори изнад њих зазидани, па су стране према наосу осликане допојасним фрескоиконама Светог Ђорђа на северној и Богородице са Христом на јужној страни, што је једини такав пример сачуван у српској средњевековној уметности.
Олтарска преграда - Свети Ђорђе и Богородица
Када је протекло време потребно за слегање грађевине, не више од две године, краљ Милутин је позвао сликаре да унутрашњост цркве прекрију фрескама.
Захваљујући сачуваним потписима, зна се да су то били Михаило и Евтихије Астрапа, солунски мајстори који су већ дуже време радили за српског краља, вероватно по препоруци његовог таста, Андроника II. Када су дошли у Србију, колико се данас зна, најпре су обавили један мањи посао у Пећкој Патријаршији, да би око 1310. живописали Богородицу Љевишку у Призрену. Учествовали су, можда, и у обнови живописа Жиче, а прекрили су фрескама и зидове малог параклиса кога је Милутин подигао у Студеници, у част Богородичиних родитеља Јоакима и Ане. Осим потписа, Михаило и Евтихије су оставили натписе са подацима о датуму живописања. Посао је трајао 3-4 године и био је завршен најкасније у лето 1318. године.
Извођење фресака пада у време игумана Венијамина који је, по свему судећи, заменио Антонија на том месту у манастиру Светог Ђорђа.
Свети Ђорђe
Свети Ђорђе и Христос Спаситељ
Програм Нагоричина карактеристичан је по томе што су краљ Милутин и његови теолошки саветници успели да са малим бројем интервенција изнесу нове владарске и црквене идеје настале у условима ширења срске државе. Одраз конкретних збивања на програм најјаснији је на ктиторској композицији смештеној на северном зиду припрате.
Српски владарски пар, двадесетпетогодишња краљица Симонида и шездестпетогодишњи краљ Милутин, представљени су у свечаним фронталним ставовима, а одевени у раскошни владарски орнат, са свим инсигнијама уобичајеним за византијске владарске портрете. Симонида, идеализованог лика, има на себи пурпурну хаљину и ципеле, у десној руци држи жезло, а на глави има високу отворену круну.
Ктиторска композиција, краљица Симонида
Милутин је одевен у тамно црвени дивитисион, владарску хаљину украшену бисерима и драгим камењем. На глави има стему, куполасту круну са које висе ниске бисера. У рукама држи модел нагоричке цркве и акакију. Краљ приноси цркву Светом Ђорђу, патрону храма и свом посреднику пред Христом, очекујући милост на судњем дану. Свети Ђорђе, одевен као патрициј, у тунику и плашт, левом руком предаје мач Милутину. Овај необичан гест патрона и представа ктитора као тријумфатора, морају се посматрати као одраз већ поменутих победа срске војске над Турцима. У знак захвалности, Милутин је подигао неколико цркава посвећених најугледнијем светом ратнику – у Скопљу, у Ораховици и у Солуну. Како се показало да је и краљево обнављање старе цркве у Нагоричину било награђено од светитеља, сасвим је логично што је ктиторска композиција у овој цркви добила специфичан изглед раније невиђен у српској средини.
Нове црквене идеје садржане су и у представама охридске и грчке архиепископије, под чијом јурисдикцијом се нагоричка црква налазила пре Милутинових освајања. Указивањем почасти охридским и локалним светитељима требало је оснажити углед српске цркве на новим просторима и потврдити њен легитимитет. Ипак, припадност нагоричког храма српској црквеној организацији, јасно је наглашена представом Светог Саве на северном зиду наоса непосредно до олтарске преграде, управо на месту где су у неким охридским црквама представљани њени најугледнији архијереји. Оснивач аутокефалне српске цркве и њен први архиепископ насликан је у раскошном сакосу са јеванђељем у левој руци.
Живопис цркве Светог Ђорђа
Живопис цркве Светог Ђорђа
Фреске цркве Светог Ђорђа, по својим стилским особеностима, представљају типично дело ренесансе Палеолога. Њима се Михаило и Евтихије исказују као верни следбеници путева развоја сликарства Цариграда и Солуна у првим деценијама XIV века. Иако дело двојице мајстора, оне се одликују великом уједначеношћу. Заједничка особина мајстора је савршенство обраде, поштовање класичних мера и облика, али и тежња за издуживањем пропорција фигура. Цртеж је врло сигуран са ретким деформацијама. Моделација је заснована на колористичким односима и вештом слагању тонова. Палета сликара је жива, понекад са тенденцијом ка декоративности, нарочито у шаренилу одеће. Једна од највећих преокупација сликара је покрет. Многи приказани догађаји као да се одвијају у ходу, па неке сцене својом ритмиком подсећају на античке рељефе. Због свих наведених особина, слободно се може рећи да фреске Нагоричина не заостају за најнапреднијим токовима византијске уметности Палеолога. И не само то - оне улазе у ред најбољих дела ране еврoпске уметности XIV века.
О животу нагоричког манастира после 1318. године нема много података.
Краљ Милутин је свакако, осим обнављања и осликавања цркве, потврдио манастиру стара и доделио нова имања неопходна за живот монаха, али акти о тим даровима нису сачувани. Зна се, ипак, да је манастир Светог Ђорђа, као владарска задужбина, уживао велики углед у српској цркви. У хијерархији игумана српских манастира, његов старешина је заузимао 13. место.
О важности манастира као култног места речито говори један податак из 1330. године. Када је Милутинов син, краљ Урош III, касније назван Дечански, полазио у рат против Бугара, свратио је у Нагоричино и дуго се молио пред иконом Светог Ђорђа. Краљев биограф преноси речи Стефана Дечанског изговорене пред иконом: „Страдалниче, Христов Георгије, види велику невољу и тугу срца мога и пожури да ми помогнеш у овој борби, против овога љутога цара који се хвали противу мога отачаства и покажи силу твоју као што си некада помагао господину моме, Симеону Немањи против његових непријатеља, да и ја грешни, видевши силу снаге твоје, прославим твоје свето име. И украсићу ову твоју свету икону и приложићу овом твом светом храму многа изабрана добра.“ После успешно завршеног војевања и победе код Велбужда, краљ је испунио своја обећања, што се види по траговима окивања фрескоиконе Светог Ђорђа на олтарској прегради.
По архиепископу Данилу II, поражени бугарски цар Михајло III Шишман (1322-1330) био је сахрањен у манастирској цркви, али је то мало вероватно због знатне удаљености Велбужда од Нагоричина и што у цркви нема никаквог трага од тог гроба.
Каснији историјски извори врло ретко помињу Светог Ђорђа Нагоричког. Крајем XIV века, по доласку Турака, манастир је изгубио већину својих поседа, а можда је и сама црква приликом напада претрпела нека оштећења. У сваком случају, она је негде током следећих 200 година знатно страдала.
Историју манастира начас осветљава период с краја XVI века. Године 1570. или 1600. приступило се замашнијој обнови и проширењу цркве. Том приликом поправљени су унутрашњи крстасти сводови, кровни венац, црква је препокривена каменим плочама уместо црепова. И подизање припрате треба ставити у ово време. Она је имала облик правоугаоника и била је покривена једноводним кровом. Припрата је тада била и живописана, али су фреске током времена пострадале.
Непознато је колико је још после ове обнове трајао манастирски живот у Нагоричину. У једном тренутку манастир је запустео и изгледа да се монаси више никада нису вратили у њега. Врло је вероватно да је и пре XVIII века Нагоричино постало парохијска црква.
Црква је претрпела нова оштећења и тек је нагорички поп Паун, почетком XIX века, успео да јој донекле врати некадашњи изглед. Крајем XIX века, у Старо Нагоричино долазе стручњаци који откривају занимљиву архитектуру цркве, задржавају се пред њеним лепим фрескама и бележе понешто из њене историје. Међу њима ће тек Габријел Мије детаљније проучити ову цркву и у низу публикација саопштити стручној јавности резултате тих истраживања. Захваљујући Мијеу, Нагоричино је рано укључено и у шире прегледе хришћанске уметности. Током 1930/31, под надзором архитекте Ђурђа Бошковића, обављена су мања археолошка истраживања у цркви и око ње и извршени су неопходни заштитни радови и мањи рестаураторски захвати: направљен је камени патос, отворени зазидани прозори, омалтерисани зидови без фресака ...
Црква Светог Ђорђа
Житељи села Нагоричина, које је током времена настало око манастира и које је због старине добило прикладан епитет па постало Старо Нагоричино, и данас имају ту привилегију да своје верске потребе обављају у једној владарској задужбини, на култном месту старом више од девет векова.
___________________________
1. РТС, Сведоци векова: Старо Нагоричино, Миодраг Марковић - фебруар 2014. год.
2. "Старо Нагоричино" - Бранислав Тодић, Републички завод за заштиту споменика културе, Просвета и САНУ, Београд 1993. год.
