Пећка патријаршија

Насловна » Задужбине » Пећка патријаршија

Манастир Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је манастирски комплекс код Пећи. Настала је у клисури Пећке Бистрице, познатој по пећинама у којима су обитавали монаси. По том називу су и Патријаршија, као и град, добили име. Комплекс здања која чине Патријаршију није настао одједном. Грађен је од треће деценије XIII века до средине XIV века, а састоји се од главне цркве Светих Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Светог Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Светог Николе - као и заједничке спољне припрате на западној страни. Кроз један век (1230-1330) Патријаршија је зидана, нови храмови су додавани, стари преграђивани. Све до средине XVIII века центар је српске цркве и у том периоду су нега и брига о црквеном средишту трајали непрекидно.

 Пећка патријаршија

 Пећка патријаршија

Пећка патријаршија, комплекс цркава састављен од цркве Св. Апостола (средина),
цркве Св. Димитрија (предњи план) и Богородичине цркве (задњи план)


Средином XIII века, из Жиче је у цркву Светих Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије. После пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија II (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха. Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647). Пећка патријаршија је страдала за време аустро-турског рата крајем XVII века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.

Црква Светих Апостола

Црква Светих Апостола, најстарија црква Пећке патријаршије, настала је на једном од метоха архиепископије "Дома Спасовог", Жиче. Подигнута је делимично на темељу, као и на зидовима старије култне грађевине, близу метохијске равнице, која је управо по метосима задужбина и добила име Метохија (метох је назив за земљиште које припада матичном манастиру). Иако су Свети Апостоли у почетку били само метох Жиче, посвета апостолима, попут истоимене цариградске цркве која је била маузолеј патријарха и царева, указује да је била предвиђена за гробну цркву архиепископа.

 Црква Св. Апостола

Црква Светих Апостола (пре реконструкције)

Још за живота Светог Саве и по његовој замисли, његов наследник архиепископ Арсеније I, подигао је цркву Светих Апостола. То је једнобродна поткуполна грађевина од камена, у рашком стилу, има троделну апсиду и попречни брод, те издужен правоугаони простор засведен полуобличастим сводом. Фасада је била омалтерисана и обојена црвено попут Жиче, која је служила као градитељски узор.

Око 1260. црква је живописана. Натпис исписан испод полукалоте апсиде сачињен је од две молитве, чина освећења храма и молитве приношења. На самом крају је додатак: "Помените и мене грешног Арсенија". Начин на који Арсеније саопштава учешће у осмишљавању живописа храма понавља Савин крај студеничког натписа из куполе. Угледање на старије узоре нарочито је видно у програму сликарства које понавља део програма Жиче. Ово угледање није било последица случаја, већ исконског повезивања, од самог оснивања ова два храма.

У цркви Светих Апостола налазе се земни остаци и гробна обележја архиепископа Арсенија I, Јоаникија II и архиепископа Саве II.

Сликарство је настало у позним годинама живота архиепископа Арсенија (1235-1263). На данас плавој позадини, која је тамнија него што је била првобитно јер се део боје спрао, до већег израза стоји подслик црном бојом, нижу се сцене великих димензија, као и фигуре великих размера. Наглашена тродимензионалност, моделовање које се заснива добрим делом и на боји, пропорција као мерило при обликовању сцена припадају стилу 13. века, који називамо монументалним.

 Васкрсење Христово, детаљ, Богородица

Васкрсење Христово, детаљ, Богородица (око 1260.)

 Деизис

Деизис

Деизис, композиција на којој се представљају Христос, Богородица и Јован Претеча, велика је тема настала у средњевизантијском периоду. Основни значај деизиса је молитвено посредовање за човечанство.

Посебан програм сликарства краси "престо Светог Саве", како је назван трон архиепископа и патријарха српских. Изнад престола је представа Христа Пантократора, а до њега фигура Светог Петра.

Црква Светог Димитрија

Ктитор бочне цркве Светог Димитрија је архиепископ Никодим. Подигнута је у време од 1316. до 1321, а осликана у периоду 1322. - 1324. године.

 Куполе цркава Св. Апостола и Св. Димитрија

Куполе цркава Светих Апостола и Светог Димитрија (пре реконструкције)

Црква је скромних димензија, у облику сажетог уписаног крста са полукружном апсидом и великом осмостраном куполом. Зидана је наизменично каменом и опеком. Улаз чини складан камени портал изведен у класицистичком духу. Делови декоративне пластике налазе се на олтарској прегради, а на западној апсиди је дводелни прозор са готичким одликама.

У овом храму, у мермерним саркофазима, почивају мошти патријарха Јефрема и Саве IV.

Фреско-сликарство у цркви Светог Димитрија изведено је заслугом архиепископа Јоаникија. Фреске обухватају циклус из живота Светог Димитрија, васељенске саборе и два српска сабора: Св. Саве из 1220. године на западној страни и "Богосаборан сабор Симеона Немање и Уроша II (Милутина)", на истоку. Они подвлаче саборност Пећке патријаршије и као да најављују пространу саборну дворану подигнуту да пригрли сва црквена здања.

Живопис у цркви Светог Димитрија је обновљен у доба патријарха Пајсија, 1620-1621, и највероватније да је то извео истакнути српски сликар из Хиландара, Георгије Митрофановић.

 Рођење Богородице, сликао Јован 1322/24

Рођење Богородице, сликао Јован 1322/24

Првобитни живопис радила су двојица сликара, од којих је један био Јован. На слици Рођења Богородичиног, крупним словима потписао се на грчком језику. У преводу натпис гласи "Божији дар из руке Јованове". Бујна сликана архитектура, детаљан приказ хаљина, руку и косе, указују да уплив реалног света никад у сликарству није био у тој мери изражен као у првим деценијама 14. века.

На западном зиду, у првој зони, насликани су арханђео Гаврило и Свети Меркурије. Улога анђела као заштитника храма ушла је и у народну песму. У повељама су често набројани светитељи који чувају храм, у првом реду анђели. Овде су они наглашени исуканим, подигнутим мачевима. Свети Меркурије приказан је у традиционалном оклопу светих ратника.

 Арханђел Гаврило и Свети Меркурије, сликао Јован 1322/24

Арханђел Гаврило и Свети Меркурије, сликао Јован 1322/24

Црква Богородице Одигитрије

Богородичина црква подигнута је око 1330. године, са јужне стране матичног храма Светих Апостола, као пандан Светом Димитрију, а по налогу пећког архиепископа и угледног књижевника Данила II (1324-1337). Сматра се да је он, убрзо по ступању на престо Светог Саве, кренуо са радовима на архиепископији. Основа храма је развијени крст са осмостраном куполом коју носе четири слободна ступца. Храм је подељен у три дужи. Дводелни прозори - бифоре, на источној и јужној фасади одликују се готичким елементима.

У северозападном углу храма налази се велики ружичасти саркофаг од мермера у коме се налазе мошти архиепископа Данила.

Храм је живописан у четвртој деценији 14. века, такође ктиторством архиепископа Данила Другог, о чему сведочи и ктиторска композиција на западном зиду храма. Средишњи простор посвећен је Богородици, заштитници овог храма. Сликарство Богородичине цркве је дело више руку.

 Богородичина црква и црква Св. Апостола

Богородичина црква и црква Св. Апостола
(пре реконструкције)

 Архиепископ Данило и пророк Данило, око 1335. год.

Архиепископ Данило и пророк Данило, око 1335. год.

О времену настанка живописа сведоче портрети Данила II. Први од три портрета изведен је на источном зиду припрате, над улазом у Богородичину цркву.

На јужној страни западног зида Богородице Одигитрије представљена је ктиторска композиција, где је Данило представљен у великосхимничкој ризи, преко које је мандија украшена "рекама", пругама које су знак архипастирског достојанства. Чини се да неуобичајен избор одежде јесте одраз монашких схватања ктиторових, о којима сведочи и намена цркве у којој је у употреби био грчки језик, према светогорској средини у којој је Данило провео добар део живота. Данило II, посредством пророка Данила, приноси Богородици са Христом само здања која је он сам подигао. Црква Богородице Одигитрије, црквица Светог Николе, спољна припрата и трем представљени су са јужне стране.

После смрти Данила II, његови наследници дали су да се још једном представи његов лик са Светим Николом, над саркофагом.

Црква Светог Николе и припрата


До Богородичине цркве, с јужне стране, Данило II је саградио и црквицу Светог Николе, једнобродну грађевину од камена и опеке. То је здање са малом тространом апсидом и засведено полуобличастим сводом. Првобитни живопис није сачуван. Фреске је радио зограф Радул, најпознатији сликар седме и осме деценије XVII века. Иконостас је из времена зографа Радула.

Подвиг обједињавања целине Пећке патријаршије дело је архиеископа Данила II, који је око 1337. подигао пространу отворену припрату за све три цркве, звоник са капелом Данила Столпника и трем. Високи звоник није сачуван, а патријарх Макарије морао је 1561. да зазида све отворе како би обезбедио конструкцију. Тиме је овај првобитни трем са двојним луковима изгубио много од лепоте због које је био слављен. Од малобројних преосталих фресака из времена градње и богатог живописа припрате, у југоисточном делу, заслужује пажњу Лоза Немањића са двадесетак портрета од Немање до цара Душана.

 

Лоза Немањића, припрата Пећке патријаршије, 1332-1333. година

 Лоза Немањића, припрата Пећке патријаршије

Богата манастирска ризница страдала је у више наврата од Турака и других пљачкаша. Део сачуваних црквено-уметничких драгоцености сведочи о њеној изузетној прошлости. У ризници се налази и једно звоно које је 1432. године излио Родоп. Поред вредних икона, посебно је значајна збирка старих рукописних и штампаних богослужбених књига као и дела примењене уметности од XIV до XIX века.

Од некада богатог манастирског комплекса остали су очувани само темељи. Пећка патријаршија је некада била заштићена великим зидом са пет кула, од којих је једна била дижон-кула, са посебним утврдама.

 Пећка патријаршија, данас

 Пећка патријаршија, данас

 Пећка патријаршија, данас

Пећка патријаршија, данас

После уједињења Српске православне цркве, у манастиру Пећка патријаршија устоличен је 1924. године Димитрије, први патријарх обновљене Српске патријаршије. Од тада, сви изабрани српски патријарси устоличавају се у овој српској светињи.

___________________________

1. Каталог изложбе "Косово и Метохија - задужбине и дарови" - група аутора, издавач Народни музеј у Београду, Публикум, Београд, 2013.
2. "Водич кроз манастире у Србији" - Слободан Милеуснић, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. год.
3. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.
4. "Срби у средњем веку" - Сима Ћирковић, "Идеа", Београд, 1997. год.