Вук Стефановић Караџић

У малом подрињском селу Тршићу, удаљеном непун сат пешачког хода од манастира Троноше, родио се 1787. године мали Вук, син Стефана Караџића, досељеника из Дробњака и Јегде, која је била родом од Никшића. Стефан и Јегда имали су пре Вука још петоро деце, али су им сва као мала помрла. По народном веровању да мала деца умиру удављена од вештица, родитељи Вукови су своме новорођенчету дали име Вук, јер вештица не сме на Вука. И Вук се одржао, „на радост својима, на славу Срба и свих Словена“. Изгледа да се у Вукову породицу увукла за то време неизлечива болест туберкулоза. Он, иако је доживео дубоку старост, целога је века био болешљив, а и згрченост ноге у колену несумњиво је била туберкулозне природе.

Вук је код куће „изучио књигу“, и то тако рано да и не памти себе неписмена. Први му је учитељ био његов рођак трговац Јевто Савић-Чотрић. Буквари, разуме се руски, били су тада велика реткост и Јевта је учио Вука без књиге: уместо мастила размутио би барута у води, узео комад хартије од које су прављени фишеци и по њој писао слова која је Вук потом учио. Касније му је набавио неки Буквар са сликама, вероватно московски, међу којима је Вуку најинтересантнија била нека чудновата птица. Он се веома радовао тој књизи и непрестано је носио уза се и читао, не пропуштајући да пита свакога, за кога би мислио да му може показати што није знао. Чим би спазио каквог трговца, попа или калуђера, пришао би, скинуо капу, пољубио у руку, и отворивши буквар, запитао: молим те мајсторе (ако је био трговац), или попо (ако је био поп), или духовниче (ако је био калуђер), покажи ми то и то. Потом би се опет захвалио, пољубио руку и наставио даље учити. Дешавало се, нарочито са трговцима, да би му одговорили: Богме, синко, не знам ни ја.

Крајем 1795. године, неки Тршићанин Гргуревић отворио је у Лозници школу. Вукови родитељи, видећи да Вук није за тешке сељачке послове, упишу га у ту школу. Пошто је утврдио “бекавицу“ (срицање у буквару), пређе на часловац. У последњем курсу тадашњег школовања, кад је постао „Псалтирцем“, дође куга у Лозницу и растера ђаке, школа се затвори и Вук се врати у село кући.

После неколико месеци отац га даде у манастир Троношу, игуману Стевану Јовановићу да „доврши школовање“. Мали Вук је и раније долазио с оцем у овај стари и чувени манастир у који је, празницима, долазио народ из Јадра и Рађевине да би присуствовао богослужењу и слушао проповеди архимандрита Стевана. Десетогодишњи Вук обрадовао се свом доласку у манастир. Са уживањем је разгледао фреске у храму, слушао калуђерско појање и проповеди, а нарочито је желео да сазна шта се налази у великим црквеним књигама, донесеним из далеке Русије. Захваљујући добром архимандриту Стевану, успевао је да завири у црквене књиге и сазна шта се у њима налази. У манастирској књижници наишао је на књиге са непроцењивим народним благом, а архимандрит Стеван Јовановић, велики родољуб и један од најпросвећенијих људи тога доба, извршио је пресудан утицај на Вука. Због тога су манастир Троноша и игуман Стеван главна одредница и оријентација свеукупног Вуковог деловања.

Школован за ондашње доба и прилике у којима се живело, Вук Караџић је постао један од ретких писмених људи у Подрињу, па и у читавој Србији. Као таквог узимају га поједине војводе за свога писара у време Првог српског устанка (1804.-1813.), а потом и за писара у Правитељствујушчем совјету сербском. У ослобођеној Србији био је неко време учитељ у Београду, па и чиновник са разним задужењима код књаза Милоша у Крагујевцу и другим местима.

Убрзо после пропасти устанка у Србији 1813. године, Вук се са другим избеглицама нашао у Банату, одакле продужи у Беч, где ће почети период његовог великог просветитељског и стваралачког рада. Ту он среће људе различитог звања и занимања, упознаје се са ондашњом културном Европом и њеним најбољим представницима на пољу књижевности. Овде је Вук Караџић упознао и Словенца Јернеја Копитара, цензора за језике југоисточне Европе на бечком двору, који опажа Вуков генијални дух и помаже га као погодну личност за остварење владиних и својих замисли и планова. Он је желео од Вука створити будућег реформатора српске књижевности, под скутом римокатоличке Аустрије, јер је по њему она права домовина свих народа југоисточне Европе. Била је то, свакако и прилика да Аустрија, преко њега као високог царског чиновника, прошири свој утицај на Јужне Словене. Копитар је био за културну, али не и политичку самосталност малих словенских народа. Караџићу су биле блиске Копитареве идеје и мада је његово схватање слободе и самосталности и истинске еманципације у многоме било другачије, он ће бити под снажним утицајем Копитара и људи из Илирског покрета, чиме ће његова делатност имати шире јужнословенске оквире.

У Бечу, 1814. године излази Вукова „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“ и по угледу на Копитара који је написао словеначку граматику, исте године штампа се његова „Писменица сербскога језика“. Још на почетку свога рада он се оштро сукобљава са српским културним радницима у Угарској, замерајући им да занемарују народни дух у широким масама и што се ради очувања сопственог монопола и елитизма поводе за туђим утицајима.

Посебну пажњу Вук Караџић је посветио сакупљању народних умотворина и грађе за планирани Речник српског језика. Тако се већ 1815. године појављује његова „Народна србска пјеснарица“, а 1818. прво издање Српског рјечника са 26.270 речи и српском граматиком, а који ће бити дорађен и проширен другим издањем из 1852. године са 47.500 речи. Од 1823. – 1866. изашле су и „Српске народне пјесме“ у шест књига, још нека дела и расправе.

У почетку Вук записује народне песме по сећању, а доста их је чуо као дете у родном крају. Касније Вук путује по српским крајевима и на лицу места бележи не само песме, већ и друго усмено благо које живи у народу. То је нарочито чинио док је радио као чиновник за време устанка и за време владавине књаза Милоша Обреновића. Најбољи извор били су му народни гуслари и певачи, као што су били Филип Вишњић – „Српски Хомер“, Тешан Подруговић, слепа Станија и још многи знани и незнани са којима се сусретао.

Све српске народне песме Вук је поделио на мушке (епске) и женске (лирске) и песме по времену настанка. Поред песама прикупио је и издао народне приповетке, пословице и загонетке. Успут записује и многе историјске догађаје свога времена.

Све ово доприноси да Вук Караџић постане значајно име у европској науци. Нарочито је много био цењен његов огроман допринос на прикупљању и записивању народног блага, особито српских народних песама којима ће задивити цео културни свет. Јаков Грим ће 1823. године у „Гетингенским ученим новинама“ позвати Немце да уче српски језик, због лепоте наше народне поезије. Народном лириком одушевио се и велики Гете тако да ће он позвати Вука да буде његов угледни гост у Вајмару. Пушкин ће у Русији препевати неке народне песме. Отуда се за Вуков рад интересују и Французи, Енглези, Мађари, Украјинци, Чеси, Словаци, Швеђани … Многа учена друштва бирају Караџића за свога члана, он добија царска признања и одликовања. За разлику од Доситеја који хоће Европу да пренесе код нас, Вук чини управо обратно – упознаје свет са нашом народном културом градећи тако мост који повезује све друге народе са нама.

Слава и признања нису помогли да Вук стекне и материјалну сигурност, а поготову га нису мимоилазиле болести и породичне несреће. Довољно је само рећи да је Вука Караџића од његових дванаесторо деце надживело само двоје: ћерка Мина и син Димитрије.

Свакако, овде треба нешто више рећи о једном од најважнијих Вукових дела, тј. о његовом преводу Светог Писма („Нови завјет Господа нашег Исуса Христа“) на српски народни књижевни језик 1847. године. Тиме је Вук, иако без формалног одобрења и благослова Цркве, хтео показати да народни језик треба да буде не само језик књижевности, него и језик којим ће се сваки народ, сваки појединац тог народа, обраћати Богу. Тако би српски народни језик постао свети језик, језик богослужења и заживео у Цркви. Идеја је била добра, јер би народни језик био успешан продужетак ћириловско-методијевске традиције и светосавског предања у српском народу. Вуков превод Новог Завета имао је великог, могло би се рећи историјског, значаја за верско образовање широких народних слојева и послужио је милионима православних Срба да се упознају са светим текстом новозаветних, богонадахнутих књига.

Међутим, јасно је да је Вуков превод имао доста недостатака и непрецизности, поготову кад се зна да Вук Караџић није био образовани теолог, него такорећи човек из народа. Други његов озбиљни недостатак је то што је он био превод са превода, јер је рађен по немачком и црквенословенском тексту, а ови по грчком изворнику. Мана овог превода је и „народњаштво“ по сваку цену, са свом својом једностраношћу, уз многе сложенице, скраћенице, архаизме, туђице, па и нетачне изразе. Поред осталог и све ово је допринело да званични црквени кругови у Карловачкој митрополији устану против штампања овога превода. И поред тога, мора се одати дужно поштовање Вуку Карџићу на упорности и истрајности у овом послу којим ће оставити вечни спомен у српском народу. Вуков превод послужио је као основа званичном, Синодском, од Комисије урађеном преводу Новог Завета на савремени српски књижевни језик 1985. године.

У српској књижевности, Вук Караџић се слави не само као борац за народни језик и књижевни реформатор, већ и као творац усавршеног, савременог, фонетског правописа за Ћирилово писмо – ћирилицу. Ослободивши се свих знакова из правописа који нису имали гласовну вредност, он поставља једноставно и просто правило: “Пиши као што говориш, читај како је написано“. Тако је наша азбука сврстана међу најједноставнија и најлепша светска писма.

Одрастао и васпитаван у вери својих предака, Вук Караџић је до краја живота остао верни члан и син свог народа и Српске Православне Цркве. Био је Вук човек са свим добрим особинама, али и манама његовог народа. Понекад прзница, раздражљив и свађалица каквог га је Бог дао, али по природи бистар, јасан и отресит; добар супруг и родитељ, а изнад свега велики родољуб, био је одиста најбољи изабраник народа за велику културну мисију. Остављајући заувек у нашој књижевности и култури непролазан траг, Вук се трајно одужио својој отаџбини, али истовремено и задужио сва долазећа српска поколења.

___________________________

1. Манастир Троноша - Слободан Живојиновић, издаје Управа манастира Троноше, 1987. год.

 

Галерија фотографија - Меморијални комплекс Тршић