СТУДЕНИЦА - осам векова сликарства

Изложба Студеница - осам векова сликарства у Галерији фресака, у Београду, замишљена је тако да представи првобитне фреске Студенице копијама фресака, као и документационим материјалом. Према сликаном програму Студенице, подељена је на тематске целине које осветљавају поједине историјске, културне, иконографске и стилске посебности. Копије првобитних студеничких фресака насликали су академски сликари кописти свих генерација.

* * *

... О сликарству Студенице сведоче три натписа. Првобитни натпис тече дуж прстена тамбура куполе и у преводу гласи: "Овај пресвети храм пречисте владичице наше Богородице саздан би велеславним (господином све српске земље) великим жупаном и сватом цара грчкога кир Алексе Стефаном Немањом, (који је) примио анђеоски образ (као) Симеон монах. Сврши (се и пописа се трудом велеславнога господина све српске земље великога жупана и севастократора Стефана и брата) му великог кнеза Вукана године 1208/1209, индикта 12. И мене, који сам овде радио, помените Саву грешног. "

Први натпис кључан је за датовање сликарства јер се до 1951. године, када је пронађен испод фресака из XIX века, веровало да је живопис настао крајем XII века. Из натписа сазнајемо да је Студеница осликана између 1. септембра 1208. године и 31. августа 1209. године. Вероватније је да су фреске настале 1209. године јер сликарска сезона обично почиње у пролеће, а ретко када крајем лета.

Јеванђелист Матеј и део текста с тачним датумом осликавања Студенице, копирао Милош Јовановић

... Године 1568. главни сликари недуго пре тога обновљене Пећке патријаршије извели су натпис на северном зиду, одмах изнад доње бордуре сцене Успења Богородичиног: "Обнови се и живописа овај свети и божанствени храм сасвете владичице наше Богородице, часног светог Успења, трудом и залагањем смерног игумана Симеона јеромонаха са братством године 1568. и сврши се септембра 14."

Пећки сликари имали су тежак задатак да после 380 година сачувају све што се сачувати могло од старог сликарства.

Студеница је прва црква с натписима исписаним у потпуности на српскословенском језику.

1. Свети Јован Милостиви, копирала Зденка Живковић
2. Свети Василије Велики, копирао Станислав Чавић
3. Свети Јован Златоусти, копирао Станислав Чавић
4. Свети Кирил Александријски, копирала Зденка Живковић

Припрата је сва осликана 1568. године. Сликари пећке радионице затекли су нешто од сликарства, о чему вероватно сведочи композиција на јужном зиду. Ту је представљена ктиторка Ана, жена Стефана Немање, како се, као монахиња Анастасија, у проскинези моли пред Богородицом која седи на престолу са Христом у крилу. О Ани се у Студеничком типику говори као о ктиторки Студенице, једнако као о Немањи, а то је и био разлог њеног представљања.

... На зидовима кула крај улаза у манастир били су изведени портрети Стефана и Вукана Немањића, као и представе светог Стефана Првомученика и светог ратника, вероватно Ђорђа. Године 1968, приликом радова на студеничкој улазној капији, пронађени су фрагменти фресака. У Заводу за заштиту споменика културе Републике Србије обављени су конзервација, консолидација и повезивање фрагмената, као и њихова презентација. Установљено је да су те фреске настале када и најстарије сликарство храма, да је реч о првим портретима Немањића, великог жупана Стефана Првовенчаног и великог кнеза Вукана, а да је крај Вукановог лика делимично очуван натпис. На Стефановој глави представљена је круна у виду венца, украшена нискама љубичастих драгуља - препендулијама.

Портет великог жупана Стефана Првовенчаног и великог Кнеза Вукана, копирао Часлав Цолић

... Свети Стефан Првомученик приказан је на начин особен за српску средину, попут апостола, а не ђакона, чиме је указано на значај овог светитеља, имењака Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, заштитника бројних европских династија, па и Немањића.

Друга представа светог Стефана налази се уз иконостас, а посебно је обележена лучним пољем, што тај приказ чини фреско-иконом, као што је учињено и са светим Николом, насликаним с друге стране иконостаса.

Свети Стефан Првомученик, копирао Часлав Цолић

... Тежња да се нагласе владарски статус и породични пренос власти видљив је и на поновљеној ктиторској композицији из 1568. године у наосу храма. Немања, представљен у монашкој рaси, носи куполну круну на глави, а са страна су приказани свети Сава и Стефан Дечански, чиме се наглашава породични карактер задужбинарства и преноси порука коју саопштава и натпис из тамбура куполе. Композиција је свакако била оштећена у време прве обнове храма, 1568. године, тако да су сликари наместо Стефана Првовенчаног и Вукана, који су вероватнио били приказани уз оца, представили светог Саву и Стефана Дечанског. Свети Сава је могао да буде приказан на том месту судећи према примеру из Милешеве, док је представа Стефана Дечанског одраз јачања култа тог светог краља у турском периоду. Иако није с првобитног слоја живописа, већ из око 1235. године, ктиторска композиција из спољне припрате Богородичине цркве на којој бивши краљ Радослав са женом, посредством Симона и Симеона Немање, приноси студеничку припрату или капелу вероватно Богородици, чија представа није сачувана, сведочи о пређашњим и савременим изгубљеним портретима. Симеон Немања, Симон и Радослав крунисани су венцима, иако су прва двојица монаси.

Симеон Немања, Стефан Првовенчани као монах Симон, ктитори краљ Радослав и краљица Ана, ктиторска композиција, копирао Милош Јовановић

... Време протекло од настанка студеничког здања до извођења фресака у самој Студеници приказано је догађајима из живота Симеона Немање. У спољној припрати, у јужном параклису, представљено је више догађаја из живота Симеона Немање, по коме је параклис и добио име. Засноване на житију које је срочио свети Сава као увод типика за манастир Студеницу, фреске показују последње године Немањиног живота, када више није носио име Стефан већ Симеон, као и догађаје који су уследили. Насликане су четири сцене: Дочек светог Симеона на Светој Гори, Смрт Симеона Немање, Пренос моштију из Хиландара у Студеницу и Одавање поште моштима Симеона Немање.

Године 1207. свети Сава пренео је очеве мошти у Студеницу. На самом почетку развоја уметности у доба Немањића у локалној, српској варијанти појављује се тема Translatio - пренос моштију, велика тема хришћанске уметности, најопштије схваћена као суштинска појава и пренос Божије моћи помоћу моштију светитеља. Студеница је тиме постала средиште династичког и државног култа Србије. Порука садржана у слици није стилизована нити арбитрирана, већ документарна. Представа Студенице у сцени Доласка моштију Симеона Немање у Србију у тој је мери детаљна да је послужила конзерваторима приликом реконструкције куполе католикона у оригиналном облику и (црвеној) боји. Учесници литије на челу поворке носе икону Богородице са Христом. Икона Богородице Студеничке, уз коју су свети Сава, студенички игуман Дионисије, тринаесторица монаха и четрнаесторица свештенослужитеља, дочекује поворку с моштима, које носе Стефан Првовенчани и Вукан.

Пренос Немањиних моштију са Свете Горе у Студеницу, копирао Шиме Перић

... На крају јужног зида поткуполног простора налазе се представе светог Ваарлама и светог Јоасафа. Јоасаф је краљевић који је напустио овоземаљска блага како би досегао до оноземаљских, вођен учитељем Ваарламом. Житије светих Ваарлама и Јоасафа приписивано је светом Јовану Дамаскину до 1859. године. Утврђено је да је, заправо, реч о роману о Сидарти, потоњем Гаутами Буди. Легенда о Буди дошла је преко Арабљана, код којих је он називан Јоасаф, у византијски свет. Од тада су Ваарлам и Јоасаф светитељи познати у целом хришћанском свету.

Паралела је у већој мери нагашена приликом владарског одрицања од престола, тако да су и Стефан Немања и Растко имали разлога да у свом чину виде понављање Јоасафове судбине.

Византијски цар Јован Кантакузин узео је приликом одрицања од престола име Јоасаф, очигледно с намером да нагласи истоветност своје и светитељеве судбине. Јован, последњи Немањић, син Симеона Синише Немањића Палеолога, узео је монашко име Јоасаф и прегао да оснива манастире на Метеорима.

У дијалогу исписаном на свицима светог Ваарлама и светог Јоасафа учитељ саветује: " Чедо Јоасафе, остави трошно царство и, примивши крст, пођи за Христом", а ученик одговара: "Све ово оставих и следим владику Христа да бих добио оно што желим".

Ваарлам и Јоасаф ретко се представљају у програмима цркава, а нарочито ретко на истакнутим местима. У њиховој појави у Студеници огледа се жеља светог Саве да прикаже свој животни пут.

... Три копије Богородице Студеничке јасно показују да су копије уметничка дела самих сликара кописта, као и то да је на све три копије оригинал тачно сагледљив. Све три интерпретације једнако су вредне. Светислав Мандић копирао је фреску 1965. године, после чишћења студеничких фресака, а пре израде ретуша. На његовој копији видљива су оштећења на доњем делу фигуре, настала услед укуцавања вотивних дарова Богородици. Ретушом су та оштећења прекривена, а копија је остала као сведочанство. Зденка Живковић је копију Богородице Студеничке насликала 1986. године, а Часлав Цолић 1993. године , копирајући део фигуре, попрсје. Светислав Мандић доноси најтачнија опажања моделације лица. Иако је цртеж, пренет путем калка, истоветан на свим копијама, на оној Светислава Мандића израз лица, дубина и правац погледа готово у потпуности одговарају оригиналу. Меки прелази и градирање зелене подлоге, проплазме, и окера са сијеном, гликазме, одлике су копије коју је израдила Зденка Живковић. Мекота моделације, филигрански прелази на светлијим, црвенкастим, и тамнијим, зеленкастим деловима инкарната, који су за нијансу оштрији на оригиналу, понављају пажљиву моделацију оригиналног сликарства. Најдаље од садашњег стања фреске, у корак са првобитном свежином оригинала, отишла је копија Часлава Цолића. Звонки односи светлог и тамног, јасне боје и потези иду у правцу реконструкције, приказа без садашњих оштећења. Храбро и врсно, поред љубави, истиче се знање самог кописте.

1. Богородица Студеничка, копирао Светислав Мандић
2. Богородица Студеничка, копирала Зденка Живковић
3. Богородица Студеничка, детаљ, копирао Часлав Цолић