Манастир Ћелије

У живописном пределу између огранака ваљевских планина, на левој обали реке Градац, налази се средњeвековни српски манастир Ћелије, посвећен Светом Арханђелу Михаилу. Манастир је добио име највероватније по томе што је манастирска црква била првобитно веома мала, као „келија" (ћелија) или пак по ћелијама које се налазе у пећинама околних стена и урвина.

Тачно време настанка манастира Ћелије није познато. Народно предање везује оснивање манастира за име краља Драгутина, који је од 1282. до 1316.г. управљао овим крајевима као „сремски краљ”. Према архиепископу Данилу, краљ Драгутин је као врло побожан владар и љубитељ цркава и манастира, обнављао старе манастире и оснивао нове у овим крајевима (Троноша, Рача ...). Друго народно предање казује да су три рођена брата из светородне лозе Немањића подигла три манастира у ваљевском крају: Ћелије, Јовање и Пустињу. 

Манастир Ћелије

Уколико подизање Ћелија није било у време владавине краља Драгутина, онда је то несумњиво било у време владавине деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), када се догодио друштвени (па и црквени) процват западне Србије, посебно града Ваљева и околине. Ако се узме у обзир да је град Ваљево био седиште митрополије, а да му је као црква служио управо манастир Ћелије (јер је прва ваљевска црква подигнута тек 1816.г.), онда настанак манастира Ћелија свакако можемо везати за време деспота Стефана Високог.

Историја манастира Ћелије

У доба тешког и дугог турског ропства Ћелије су често рушене и спаљиване, али и обнављане. Духовници манастира Ћелија били су истакнуте народне вође и вероватно је њихова активност сметала Турцима, па су често палили и рушили манастир.

Током XVIII века манастир Ћелије се помиње у многим записима, од којих неки припадају самом ћелијском духовнику архимандриту Хаџи-Рувиму. Манастир у то време игра значајну улогу у животу читаве ваљевске нахије као духовни и национални центар, расадник вере и просвете. Из овог времена потичу везе манастира Ћелије са црногорским митрополитима Данилом и Василијем Петровић, чија је књига „Новаја Скрижал" (из 1656.г.) са личним потписима ове двојице митрополита, доспела у својину манастира Ћелија. На овој књизи ће оставити неколико својих драгоцених записа и Хаџи-Рувим.

Манастир Ћелије

Друга половина XVIII века пуна је догађаја у којима манастир Ћелије игра значајну улогу. Ћелијски духовници учествују у организовању народног устанка под Кочом Капетаном. Одмах потом долази турска освета, манастир је спаљен 1791. године. После овог паљења манастир је ускоро обновљен, а већ уочи Карађорђевог устанка живо учествује у припремама за тај догађај. Покрет и припреме за устанак у ваљевској нахији, као и у осталој Србији, изазвао је познату сечу кнезова 1804. године, када су у Ваљеву посечени кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин. Тело војводе Бирчанина сахрањено је тада у Ћелијама поред цркве.

После другог спаљивања манастира, које је било 1810. године, црква је обновљена већ 1811. Подигнуто је ново кубе и дозидана припрата која данас сачињава главни и највећи део старе цркве. Према казивању владике Николаја Велимировића, цркву су обновили богати грађани града Ваљева, пореклом Јермени. По жељи ктитора било је направљено оштро кубе у јерменском стилу. Оно је 1936. године преправљено и тако је добило данашњи полукружни изглед.

Године 1816. израђен је нови иконостас, а иконе је радио Јеремија Михаиловић, унук Хаџи-Рувимовог брата. Сачувана је и стара икона Сабор Светих Арханђела, рад војводе Петра Молера. У манастиру се чува и Свето Писмо Проте Матеје Ненадовића, са његовим потписом.

Манастир Ћелије

У времену од 1804. до 1813. године у Ћелијама се налазила Карађорђева војна болница. Касније, у ослобођеној Србији Милоша Обреновића, у Ћелијама је радила основна школа за села јужно од Ваљева, са интернатским начином живота. Основана је 1830. као једна од првих школа ваљевског краја. У њој је, као дечак, учио и епископ Николај Велимировић, родом из оближњег Лелића.

Од 1837. до 1928. године манастир Ћелије је претворен у парохијску цркву. Од 1928. до 1935. Ћелије су женски манастир. После тога, до 1946.г. поново постају мушки манастир. Године 1946. у Ћелије долази настојатељица манастира Сара са сестрама из манастира Љубостиње, и од тада су Ћелије поново женски манастир.

Отац Јустин Поповић

Отац Јустин Поповић, архимандрит и духовник манастира Ћелије, рођен је у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894. године, због чега је на крштењу добио име Благоје. Све до деде, попа Алексе, породица Поповић седам узастопних колена била је свештеничка. У таквој породици је млади Благоје прошао школу домаћег васпитања и српске православне побожности.

Као дечак често је са родитељима одлазио у Пчињски манастир код Светог Прохора Чудотворца, који је једном приликом исцелио и Благојеву мајку од тешке болести. Још од својих ђачких година Благоје је са усрђем читао Еванђеље Христово и настојао да живи по њему, што сведочи и сав његов даљи еванђелски живот. 

Јустин Поповић је пошао у богословију и завршио добре богословске школе. Најпре је завршио деветоразредну Богословију Свeтог Саве у Београду (1905-1914), где је међу професорима имао и ученог и мудрог јеромонаха Николаја Велимировића. У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и крајем 1915. године се повлачи са српском војском преко Чакора до Скадра. Не могавши због родитеља да се раније замонаши, он сада у Скадру прима монашки постриг и узима име Светог Јустина Мученика и Философа. 

Отац Јустин Поповић

Са групом млађих даровитијих богослова и других студената, послан је из Скадра на студије теологије у Петроград, одакле ускоро прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија отуда вратио у Београд и постао суплент богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја, као јеромонах, отишао је на Атински Универзитет, где је докторирао 1926. године. По повратку је у Сремским Карловцима издавао часопис „Хришћански живот”, у којем редовно и пише и објављује у наставцима своју студију „Философија и религија Ф.М. Достојевског”.

Из Карловачке богословије премештен је у Призренску и затим у Битољску богословију, да би онда био послан у Чехословачку, где је у мисионарски радио на организовању црквеног живота међу православним Карпаторусима. Тих година, по повратку из Чешке, објављује своје прве две књиге „Православне философије истине”, то јест Догматику, за коју је ускоро изабран за професора на Богословском факултету у Београду, где предаје све до рата.

Ратно време провео је углавном у нашим манастирима, помажући десеткованој српској цркви, а одмах после рата протеран је од нових власти са Универзитета и краће време био у затвору. Потом је био у појединим нашим манастирима, а од 1948. године до краја свог живота живео је у манастиру Ћелије код Ваљева као свештенослужитељ и духовник. Отац Јустин се за последњих тридесет година, и поред честог узнемиравања и саслушања од власти, могао посветити молитвено-богословском живљењу, мишљењу и писању. За све то време и путовао је по народу, јер није престајало његово свенародно и свеправославно деловање.

Тешко је избројати сва његова дела - људска, хришћанска, пастирска, богословска, монашка, молитвена, чудотворна. Поменућемо само његова писана дела: 12 књига Житија Светих; тумачења јеванђеља, посланица, књиге православне догматике; две студије о Достојевском; Философске урвине; Човек и Богочовек (на грчком, француском и српском); Живот Св. Саве и Св. Симеона; Светосавље као философија живота и многе друге црквене текстове и песме. Треба поменути и око стотину чланака и мањих списа Оца Јустина, као и неколико десетина снимљених магнетофонских трака његових беседа које су штампане као I, II и III том од укупно 40 томова Сабраних дела Оца Јустина.

Отац Јустин се упокојио на Благовести 1979. у Ћелијама, на исти празник када је и дошао на овај свет. Године 2010.  је канонизован за светитеља.

Триолтарни храм манастира Ћелије

Монахиње манастира Ћелије активно се баве иконописањем и издавачким активностима.

___________________________

1. "Манастир Ћелије" - издавач Манастир Ћелије