Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

СВЕТИ САВА

Најмлађи син Стефана Немање, принц Растко Немањић, под утицајем житија светаца која је по цео дан читао на двору очевом, са годинама све више се клонио бурног световног, дворског и великашког живота. Њега су, поред читања књига, привлачили још и богослужење и пост. Од те жудње за црквеним, монашким животом Саву нису могли да одвоје ни "владарски" послови над једним делом Хума (Херцеговина), малом облашћу коју је, по дворском обичају добио од оца на управу већ у својој петнаестој години, да би тако од малих ногу научио владати земљом.

 Света гора

Све те околности учиниле су да у Растку рано сазри одлука да иде у монахе. Ту одлуку је крио од родитеља јер је знао да се они с њом не би сложили. Једини начин да ту жељу оствари био је да кришом, и што пре, побегне од куће. Растко је то и учинио у својој седамнаестој години, у време када су га већ спремали за владара и за женидбу.

Рекавши родитељима да иде у лов на јелене, и то на дуже време, Растко је с дружином отишао у оближњу планину. Једне ноћи, када су сви из дружине били заспали, он се тихо искрао и с једним калуђером из светогорског руског манастира Св. Пантелејмон (старијег Русика), који је пре тога дошао на Немањин двор по милостињу за свој манастир, кренуо, по ранијем договору, на дуги пут у Свету Гору.

Иако је, по налогу Немањином, потера кренула за Растком чим се сазнало за његов нестанак, није га стигла до Свете Горе, али га је тамо убрзо нашла међу калуђерима у манастиру Св. Пантелејмон, још непостриженог. Немањини војници, уморни од пута, а и од пића, тврдо су заспали после дугог целоноћног бдења у цркви.

У страху да га силом не врате кући, Сава је у току ноћи, у договору са најстаријим монахом, у малој капели која се налазила на врху пирга (куле), прошао кроз чин замонашења: постригао је "златну и дугу младићку косу", заменио своје световно одело монашким, а поносно и световно име Растко библијским Сава, по византијском калуђеру и свецу Сави Освећеном, чије је житије раније читао са одушевљењем.

Сава је још неко време остао у манастиру Св. Пантелејмону, а у пролеће 1193. године преселио се у тада најважнији и најлепши светогорски манастир, Ватопед.

Живот у Ватопеду у неколико наредних година био је за Саву од непроцењивог значаја. У њему је он усавршио грчки језик, користио богату манастирску библиотеку, упознао достигнућа византијске цивилизације (књижевност, уметност, архитектуру, сликарство, музику), упознао разне занате: кројење, шивење, зидање, израду разних предмета од злата, сребра и бакра, дрвета и камена, започео гајење биљака, посебно винове лозе и др. Тако је овде и доцније у Хиландару Сава изграђивао свој поглед на свет, стекао многа знања и однеговао уметнички укус и способност у градитељству, проповедништву, сликарству, књижевности.

Све то савлађивао је Сава не запостављајући и интересовање за испоснички живот, коме се и сам подвргавао. Обилазећи испоснице и манастире по Атосу ишао је бос, оскудно одевен и слабо храњен (јео је само хлеб и пио воду, а једном недељно узимао је по кашику уља и вина). Био је нестрпљив у жељи да и он што пре започне прави испоснички живот ...

 Манастир Ватопед

Манастир Ватопед

Отац и син нису се видели десет година.

За то време Сава и Немања су измењали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође на Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго. Истовремено, предложио је мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет.

Ово писмо уродило је плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу - па чак и за генерације Срба у будућности.

 Врх стране