Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

НОРМАТИВНА ДЕЛАТНОСТ

Манастир још није био завршен када Симеон 13. (26.) фебруара 1999. умире. Храм је, свакако, био готов, јер је Симеон издахнуо у припрати, а у храму је сахрањен. Сава је, потом, убрзао радове и исте године завршио Хиландар.

Да би у унутрашњем животу нове заједнице завео потребан ред и дисциплину, Сава написа за хиландарско братство општежитељни (киновијски) Хиландарски типик (устав) по коме се нова заједница имала управљати. Овај типик је подељен на 43 главе и даје живу слику тадашњег монашког живота и велике ревности Св. Саве према дисциплини и усавршавању својих инока. По угледу на Евергетидски манастир који се држао општежитељног Студитског устава (манастира Студоса у Цариграду), Хиландар је заснован као општежиће, у коме монаси чине чврсту заједницу рада, трпезе и духовног живота под вођством игумана. Духовном животу дата је предност.

Иако се на Савином типику примећује јак утицај евергетског устава, и при свој његовој строгости аскетског начина живота, ипак је он практичнији, и слободоумнијег је духа, него сви остали типици по којима су се дотле управљали, како у Светој Гори, тако и у Србији. У овај је типик унесен народни дух и дух традиције што чини његову одлику од осталих типика. Овим се типиком Свети Сава јавља као реформатор и законодавац за све словенско (Православно) монаштво као некада Св. Атанасије Атонски за грчко.

Карејски типик из 1199. године

Жељан веће усамљености и молитвеног тиховања (исихије), Сава је већ 1199. основао у Кареји испосницу (посницу, исихастирију, "млчалницу"), келију посвећену Св. Сави Јерусалимском, своме патрону. Њен статус и начин живота прописан је Савиним Карејским типиком. Текст Карејског типика је урезан и изнад улазних врата на зиду цркве у Карејској испосници, која је због тога касније и прозвана "Типикарница". Карејски типик припада тзв. скитским (пустињачким) уставима, где основни садржај молитвене аскезе двојице или тројице издвојених монаха чини псалтир са "часовима"; цео псалтир се имао препевати "на дан и на ноћ", уз најстрожи пост и сваковрсно уздржавање.

Вероватно је сличан режим био заведен и у другим хиландарским келијама и пирговима (кулама). Упадљиво је да су сви ови пиргови и келије подигнути не само на стратегијски важним местима, него управо на местима која су погодна за духовни живот и интелектуални рад у тишини. Хиландар је, дакле, имао да негује све ступњеве православне духовности и аскезе, од онога "општег" и свакоме приступачног, у заједници, до елитног издвајања и осамљивања двојице или тројице монаха ради контемплације, исихастичке молитве и књижевног рада.

Завршивши срећно велики и добро смишљени посао око потврђивања потпуне независности Српске Цркве, први српски аутокефални архиепископ Сава је, враћајући се из Никеје (1219. - 1220. год.), дошао прво у Солун где се задржао неко време са својим пратиоцима. Том приликом су преписане "многе књиге и закони". Сматра се да је тада преведен на српско-словенски језик и Номоканон ("Крмчија", "Законоправило" - збирка државних и црквених закона), као и Велики Службеник (архијерејска ручна књига - "Хиротонион"), јер без њега Сава није могао служити и рукополагати, а јамачно грчким се он у Србији није служио. Многи од наших научника, под изразом биографа "књиги многи преписа законије" разумеју Номоканон, књигу правила о црквеној управи, коју је око 883. израдио цариградски патријарх Фотије, у изводу са тумачењем Аристина. Сави је он био неопходан ради организације црквене јерархије, због чега је био преведен или од самога Саве или од његових ученика под његовим непосредним надзором.

По доласку у Србију, архиепископ Сава, у споразуму са Стефаном и сабором српских архијереја, духовништва и властеле, подели целу државу на десет владичанстава (9 дијацеза и 1 архидијацезу) и рукоположи од доведених Хиландараца потребан број владика, протопапа, свештеника и ђакона. Шаљући нове епископе, све саме Србе, у одређена им места и крајеве, очински их је поучио: да народу ревносно проповедају јеванђеље и верно и одано служе Богу и народу на српско-словенском, народном језику; да кривоверство (остатке многобоштва, празноверице, јереси и заблуде) искорењују, да народ утврђују у свима хришћанским врлинама, да уче и суде по "књиги законије", упозоравајући их да ће на страшном суду, одговарати Богу за сва своја дела и поступке.

 Врх стране