Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

ХИЛАНДАР У ПОЕЗИЈИ

Иван В. Лалић

ВИЗАНТИЈА VIII ИЛИ ХИЛАНДАР

Једини пут води кроз расцветане маслине,
Старије од понеког града или истине;
У ретком седом лишћу море је удаљено
и плаво као око камере:
Ако је снимак успео, на њему је остала
И моја сумња у чудо, померена у осмех,
Неоштра, скоро сабласна -

Јер чудо се заиста догађа иза следеће окуке,
Чудо је град са једном једином капијом
Где лозинку треба прећутати без погрешке,
Ући у добар час, и пун љубави
За видљиво: за камен, ћерпич, олово,
Куле, доксате, кубета,
Фолију сребра поподневног сунца
На танком стаклу прозора, за сенку што се
пење
Усправно, као уље уз фитиљ, уз кипарис
У дворишту, каменом поплочаном
И дивљим слезом -

Јер у видљивом је граница радости
са друге стране; размер заданога,
Једина могућност да се прерачуна
Недохват, и да се слике развенчане
Сретну: зато се чуда потврђују
У неумитном простору видљивог, где стоји
Пурпурни плач на словима, и ветар растура
Игле ластавица по наборима ваздуха
Над Савиним пиргом
И маховина једе муњу, зараслу
У северни зид Хиландара, где у соби,
Увече, стакло моје петролејке има облик срца
И уз тај пламен пишем -

А пишем о ружи и брескви у дворишту,
о милосрдним очима у злату,
И мислим о Протомајстору љубави, нагнутом
Над савршени цртеж чуда.

ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свеукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака -

Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;

Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле -
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми што шапутање у тмини,
У созерцању таштине, што иште

Насушно чудо које светлост чини

Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,

Да слава твоја буде моја рана;

Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

 

 Манастир Хиландар

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Матија Бећковић


Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе потражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

 Врх стране