Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

ГЛАВНА ЦРКВА ХИЛАНДАРА

Главна црква Хиландара, или манастирски католикон, прва је била у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Подигнута је 1293. године (или деценију касније), према једном препису старијег натписа на цркви. Лако је могућно да је градитељ храма био Георгије Мармара из Солуна, са којим су Хиландарци и касније одржавали везе.

Захтев у погледу планова цркве био је заснован на литургијским обичајима Свете Горе. Обављање одређених служби предвиђених типиком захтевало је изградњу одговарајућих просторија. Стога се хиландарски католикон, као и највећи број светогорских главних храмова, својим планом није могао одвојити од уобичајеног нацрта: био је то развијени триконхос с великом припратом. Коришћен је још од X века у Светој Гори, од времена када је Атанасије Атонски подигао прву цркву таквог плана у манастиру Лаври. Показао се као најпогоднији за службе јер су монашки хорови били смештени у бочне полукружне певнице не ометајући входове и литије по средини храма, док је звучно појање или тихо читање најлепше одјекивало из шкољкасто засвођених певница и олтара. У припрати су се обављале посебне службе, почев од повечерње, преко полуноћнице и деветог часа, до опела. Троделни олтарски простор с бемом, проскомидијом и ђакониконом, био је неопходан онима који су служили.

 План главне манастирске цркве

Хиландар, католикон, основа


Над четири стуба, правоугаоно размештена, дизало се у средини кубе. Хиландарско главно кубе је дванаестострано, а његова калота је изнутра кришкасто решена. Припрата је, помоћу два слободна стуба подељена на шест травеја. Три травеја су крстасто засвођена, средњи травеј у источном делу има плитку, слепу калоту, а два бочна травеја на западној страни надвисују осмострана мала кубета, с кришкастим калотама.

Кнезу Лазару припада, по предању и по стилу, спољашња припрата главне манастирске цркве. Протомајстор је био замислио да она по простору и конструкцији буде што сличнија припрати краља Милутина. Помоћу два средишња стуба, била је подељена на шест травеја и имала је слепу калоту на истом травеју на којем и Милутинова припрата. Међутим, на њој нису изграђена два кубета, него једно, над средњим травејом у западном делу, али је оно по облику и величини слично малим кубетима над краљевом припратом.

 Поглед на део фасаде са јужне стране, са лозом Св. Симеона

Поглед на део фасаде са јужне стране,
са лозом Св. Симеона

 Главна црква Хиландара

Због благог пада земљишта према западу и југу, а да би се основа довела у раван, црква је постављена на уздигнуто и нешто шире постоље. Изнад тога је, са спољашње стране, изидана наизменичним редовима тесаника и опеке, с тим што је у појединим редовима опека постављена у више слојева, а негде је, уместо камених квадера употребљен само притесани камен утопљен у малтер. Без неког одређенијег плана, редови камена су местимице испресецани вертикално постављеним опекама, због чега се добија утисак "ћелијастог" грађења.

Готово сви лукови над отворима изведени су опеком и малтером.

Хоризонтална подела фасада наглашена је не само размештањем отвора у два низа, него и начином зидања. Нешто ниже од доњег низа прозора и изнад горњег низа, на храму су изидана два појаса од пет редова опеке уместо једног.

Црква је добро осветљена, а пре додавања спољашње припрате била је још светлија. Толики број отвора - врата и прозора - доста је редак. Сви прозори су полукружно завршени. Лукови су изидани опеком, а њихова чела на фасадама својим облицима и бојом стварају посебан ритам доприносећи сликовитости храма.

Посебна скупина мајстора - мраморника посветила се изради скупоценог црквеног пода. Драгоценији је онај у наосу, направљен од разнобојних углачаних плоча. На ивицама и у пољима тих плоча изведени су различити геометријски орнаменти мозаичким коцкицама црвене, зелене, жуте, љубичасте, беле и црне боје.

Планом и просторним решењем, хиландарски католикон се не разликује од архитектуре старијих светогорских цркава. Развијени уписани крст са триконхосом преовлађујући је облик њихових основа, као што је и једна купола над наосом њихова превасходна одлика. Два кубета над припратом изграђена су у исто време кад и на неким храмовима у Цариграду, одакле потичу још неке појединости: сликовит начин зидања, фриз са шиљастим аркадама испод кровног венца, обрада камених оквира портала и прозора, итд. Те новине прихватила је у исто време и солунска архитектура. Градитељи, клесари и мраморници пренели су их из једног од та два византијска града у Хиландар. Тако је хиландарски католикон здање у коме су се слила схватања из два извора: светогорског предања и неимарске вештине из доба раних Палеолога. За будућност српског градитељства имало је то посебан значај: облици хиландарског католикона појавиће се у Србији осамдесетак година касније на црквама Поморавља.

 Грб кнеза Лазара и грб династије Немањића

Грб кнеза Лазара и грб династије Немањића

Лазарево здање одваја се од Милутиновог склопом, начином зидања и системом украшавања фасада. Отвори су знатно већи од старијих што спољашњој припрати даје утисак лакоће. Озиђивање је извршено каменом и опеком, али је сваки појас од опеке троредан или вишередан, што доприноси сликовитости. Лукови на великим бифорама, оквири на прозорима и вратима, розете изнад сваког отвора, рељефи и конзоле узидане местимично, као и орнаменти сликани у фрескотехници на северној фасади, представљају нов и раскошан нагласак на главној цркви. Систем украшавања је такав да ничег сличног није било на другим странама, изузев у кнежевим областима у Србији. Очевидно, нови ктитор је послао клесаре из своје земље да у стилу његових задужбина - Раванице и Лазарице - учине леполиким његово хиландарско здање.

Две парапетне плоче на северној и јужној бифори доносе, свакако, нарочиту идеју. На једној је у кругу уклесана челенка, грб кнеза Лазара, а затим и његовог сина; на другој је двоглави орао, знак куће Немањића.

Када је била готова, Лазарева припрата се савршено уклопила у целину главне цркве; окићеност орнаментима давала јој је печат времена и земље у којој је поникла. Кнез Лазар је, већ на почетку своје владавине, свакако око 1375 - 1380. године, приљубивши своју грађевину уз најистакнутију хиландарску цркву, ставио до знања да се сматра настављачем Немањића и истакнутим самодршцем српских земаља.

 Црква манастира Хиландара са припратом из доба кнеза Лазара

Црква манастира Хиландара са припратом из доба кнеза Лазара

 Врх стране