Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

СТЕФАН НЕМАЊА

Из књиге "Живот Светог Саве", Св. Владика Николај

У марту 1196. године, велики жупан сазва сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Старац је овај сабор поздравио више као отац, него као владар, ословљавајући присутне са "драга децо моја". Онда је описао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда када је он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесет година. Затим их је подсетио како су били ометани унутрашњим расправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестано угрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени до сиромаштва и потчињености. Подсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народном сарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу "уздуж и попреко" и да оствари јединство скоро целог српског народа. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувају православну веру, закон и поредак који је он успоставио, да буду верни новом великом жупану, његовом наследнику; да поштују црквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, па заврши свој говор речима: "Држите чврсто правду и братску љубав међу собом и не заборавите милосрђе. Мир свима!"

 Манастир Студеница

Манастир Студеница

После тога, представио је сабору свога млађег сина Стефана, говорећи: "Узмите овога место мене. Он је племенита грана мога стабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио."

Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синова упути дивну опомену: "Синови моји", рече, "положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте се забринути када вас Бог кажњава или покара: јер Бог кажњава оне које воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која је одозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте праву љубав међу собом. Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав."

Следећег јутра рано, епископ Калник замонаши обоје, Немању и Ану, облачећи их у црне ризе и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану - Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта 1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија се растадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје.

 Манастир Студеница

Манастир Студеница

У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварио нови. За ово време, он установи економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом и крете на Свету Гору, 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српским великодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе. Поново уследи врло дирљив растанак са Стефаном и целом пратњом. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територију и стиже у Ватопед 2. новембра 1197. године.

Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост. Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесу благодарност Богу. Тада се отац и син сретоше. После десетогодишњег растанка и чежње, падоше један другом у наручје. Растали су се пре десет година као велики жупан и принц Растко, а сада се сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеон стар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам ... као снежна зима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјом љубављу.

"Не беше ни гласа у обојице и да не би задржан, отац наједном хоћаше пасти - записао је животописац Немањин. - Сузама обливаше жељену, свету главу драгога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи".

 Врх стране