Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

ВРЕМЕ ЦАРСТВА

 Јеванђелиста Марко

Jеванђелиста Марко

После темељне обнове Хиландара, наследници краља Милутина више нису морали да граде; сложени манастирски организам потпуно је био довршен. У идућих педесет година брига српских владара биће усредсређена на даривање манастира имањима. Властелинство Хиландара нагло је ојачало увећавањем земље и метоха, а приходи су знатно надмашили све раније. Хиландар добија на угледу не само због свога богатства него и стога што је Света Гора после освајања краља Душана, 1345. године, територијално укључена у српску државу. Краљ Душан се, после великих успеха, крунисао у престоници Скопљу за цара Срба и Грка, а српска аутокефална црква подигнута је на степен патријаршије. Душан је за своје намисли тражио подршку и светогорског монаштва, поготово што је наилазио на отпор Васељенске патријаршије. Он зато није слао дарове само српским него и многим грчким маманстирима на Светој Гори. Заједно с породицом долазио је у посету Светој Гори, а царица је, обилазећи са сином чувене лавре, и сама поклањала драгоцености и новац. Том приликом, пошто је даровала Карејској келији Св. Саве имања, постала је њен нови ктитор. И син је, ступивши касније на престо, наставио добре обичаје предака.

 

 Aрханђел Гаврило

Aрханђел Гаврило

Владарима се прикључила и властела. Добивши владарске и властеоске поклоне, Хиландар је користио повластице, али је морао водити бригу о обради земље, сабирању плодова, о људима који су насељавали села и о црквама које су му биле поверене. Хиландарци су дошли на своје метохе не само да би руководили пословима већ и да би обновили запуштено и довршили започето. Преко њих се преносио утицај светогорске уметности на градитељство и сликарство у матици земљи. Још пре него што су после Маричке битке светогорски монаси почели, пред опасношћу од Турака, да одлазе у слободне делове Србије - када се светогорски тип цркве укоренио у Поморављу - постепено су преношени атонски облици и култови на цркве у српској држави. Хиландарци су у живопис својих метоха - ако су осликавани пошто су дошли под њихову власт - редовно уносили неку од својих тема. Ширили су кроз сликарство хиландарски иконографски тип Св. Симеона и Св. Саве, подстицали су омиљеност неке од својих чудотворних икона или истицали на почасно место у храму слику Ваведења Богородице, своје храмовне славе. На тај су начин присније сродили свој манастир са средином у којој су им се налазили метоси.

 

 Јован Претеча

Јован Претеча

Царско доба је у Хиландару оставило највише трага на иконама и рукописним књигама. Ако није било потребе за обимнијом изградњом, увек је било неопходно да се овештале иконе замене, да се иконостасне целине допуне према новом укусу, да се непреведене књиге појаве на српском језику или да се стари рукописи обогате раскошнијим минијатурама. Највећи тадашњи подухват везује се за време и име угледног хиландарског игумана Доротеја, који је, у неколико наврата, био и светогорски прот. Урађен је тада велики деисисни чин (иконе из хиландарског деисисног чина - јеванђелиста Марко, арханђел Гаврило и Јован Претеча,  урађене око 1360. године) за иконостас главне цркве и литијска икона Богородице Попске с Ваведењем на полеђини.

 

 Богородица Аврамиотиса

Богородица Аврамиотиса

Да ли су Хиландарци у својој средини имали и иконописце, тешко је рећи. Знатан број икона из хиландарске збирке могао би потицати из времена царства. Највећи број дела припада грчким сликарима, а међу њима се истиче литијска икона Богородице Аврамиотисе с пророком Илијом на полеђини. Богородица Аврамиотиса није најлепша, али њен епитет указује на везу с чувеном нерукотвореном иконом у цариградском Аврамитском манастиру. Икона истог имена славила се и у солунској знаменитој цркви Богородице Нерукотворне. Хиландарска је само у та два града могла настати.

 

 Богородица Необорима стена

Богородица Необорима стена

За историју манастира и идеологију српске цркве у доба царства значајна је литијска икона Богородице Необориме стене, на чијој је полеђини насликано попрсје Св. Саве, првог српског епископа. Њу не одликује углађеност грчких икона и опорија је у боји; свакако ју је извео српски иконописац, који је исписао и српске натписе; њен ктитор је био неки монах, чије је име у натпису оштећено. Позадина ових двеју представа није златна, као што је уобичајено, него сивозелена, с тамнијим жилицама, као да опонаша структуру камена. Тако је у XIII и XIV веку сликана Богородица с епитетом Гора. По Теодосијевом животу Св. Саве, Богородица Гора је управљала неким Савиним поступцима: јавила му се у атонској пустињи да га подстакне на деловање; њој је он, затим, направио велику икону и поставио је у манастир Филокал у Солуну, где је иначе одседао. Хиландарска икона можда чува успомену на икону Богородице Горе из Филокала: с једне стране стоји она, с друге њен ктитор.

Време царства се кроз уметност приказује пре свега као доба ситнијих грађевинских радова, али и уочљивог попуњавања ризница и цркава култним предметима. Било је то раздобље разгранатог монашког живота, пропраћено увеличавањем имовине и проширивањем властелинства. Богатство и углед били су у сразмери с улогом коју је Хиландар добио како у Светој Гори у време српске власти тако и у читавом Душановом и Урошевом царству Срба, Грка, Бугара и Арбанаса.

 Врх стране