Манастир Хиландар
 Манастир Хиландар
ИЗБОР

ХИЛАНДАР У ПРОЗИ

 Манастир Хиландар

 

Зоран Милић - АТОС

Беле се светиње. Подно старих гробаља жишци душама осветљавају пут. Црне тачке ступају стазом оивиченом иконама. Светитељи иду боси.

Раж лелуја. Маслине се повијају на ветру. Кроз мирисно растиње, врлети, шуме, сени корачају према небу.

Трава расте из очију. Цветови се отварају. Манастирска звона звоне.

На улицама Јерисоса, Уранополиса, рибари с крљуштима у очима.

Иза продавница реликвија, рибарница, кафића додирују се садашњост и прошлост.

Атос. Вечни облачак око вечног пламена.

Високо у испосницама, на недоступним стенама, анахорети призивају Бога.

Свевишњи је у хлебу, вину, саћу, зрнима, влатима, речима, мравињацима, мрвицама песка, капима росе, иглицама соли.

Бог је тишина, тежња, светлост, ваздух, земља, вода ...

Смоквиним плодовима тече млеко. Млечна мудрост дозрева у жилама.

Са задужбинама у рукама ктитори дочекују будућност.

Време лети.

Свака свећа има свог пастира.

Дохијар, Ксенофонт, Кутлумуш, Симонопетра, Григориу, Дионисиу, Каракал, Ивирон, Пантократор, Ставроникита, Ватопед, Зограф, Есфигмен, Хиландар ...

На далеком небу нема толико сјајних звезда.

На самим каменим врховима, утиснуте у литице, светогорске насеобине отварају се као расцветана камена гнезда - ни на небу, ни на земљи, ближе творцу, не одвећ далеко од људи.

У шкртом медитеранском пејзажу све је помало нестварно, људске прилике, боје, звуци, облици.

Тамнозелене масе пресецају жуте. Смењују се тиркизно и модро. Пламти црвено.

Беле, китњасте грађевине, надграђују тврде камене избочине.

Рески звуци звона, попут семена, падају по пропланцима, намрешканој пучини ...

Јата анђела галебијих крила спуштају се на запењену воду.

Десетине пећина, десетине отворених глава.

Од Ватопеда до Есфигмена, од Дафни до Дохијара, светле линије гранају се у безброј праваца.

Нити паучине светлуцају попут филигранских ткања.

Вода носи земљу. Земља небо. Небо воду и земљу. Кроз једва видљива ткања којима се време одваја од времена, стварност од стварности, севне зид, купола, кров. Стрми обронци планина, сува корита, усеци, гребени. Брошеви њива под облацима, пашњаци, шуме ...

Не види се Хиландар. Све води Хиландару. Речи неизговорене. Мисли. Погледи. Бела, кривудава линија, између земље и воде ...

И пре но што пред очима сину Хрусија, Самарија, Милеји, манастирска имања, маслињаци, виногради, навру бујице мириса четинара, макије, лековитих трава. Огласе се хорови цврчака ...

Прошлост.

Арсана. Душаново пристаниште. Новоизграђени кеј. Пристанишне зграде ...

Жагор придошлих. Преношење ствари из бродића у камионет. Предах.

 

 Манастир Хиландар

 

Миодраг Павловић - ОТВАРАЈУ СЕ ХИЛАНДАРСКЕ ДВЕРИ

Кад је права свечаност, као сада док се отварају двери хиландарског утврђења, нико не мора ништа да осећа, ни ми малешни улазећи кроз двострука врата, ни они што их отварају, ни ти што нас следе, невидљиви попут анђела - почетника, што навиру за нама. Тек сјахали, неспретно ступамо по вишевековној калдрми, тражимо погледе људи у црном што се збирају око капије. Јесу ли то калуђери хиландарски или њихови помоћници, или су они помоћници неком другом, док гледају испод ока ко то улази у сутон, кад се капије затварају? Ето Милутинове цркве, позната силуета са чемпресима, - ето доксата са многим прозорима, ето црвених кровова малих капела уграђених у зидине. Све је ту, постоји, и у томе је емоција свечаности: извршава се воља постојања. Сводови над улазом, сваки балван уграђен у доксате, трепере и зраче повишеном свешћу као да ће нешто чинити или сачувати, или да нешто неће сметнути с ума. Опеке се радују, једна црвена, друга жућкасто-бела, жубори водоскочни млаз, кроз прозоре просијавају златасти одсјаји икона. Осећања су одавно уткана у оквире, и отуд су сви народи који су имали смисла за свечаности били хладни, - Византинци пре свега и пре свих: знали су да смисле обред, царски и црквени, да начине икону узвишенију од молитве, и црквено тело тмасто изнутра својом тајном, споља неустрашиво под небеским телима. Сад сваки мој корак казује "Хиландар" и знам да ме чују они који до сада нису слушали, нити услишавали: Сава и Симеун који потврдише постојање српског завета у гудури балканској. Овде непрестано траје свечаност српског заветовања, у којој ни реч не мора да се прозбори, ни стих да се продене. Самоћа на висоравни била је дубоко моја, она је била припрема за обезличење које се овде догађа, одмах, почев од самог улаза, као да нас је неко попео на пирг не знајући да ли смо звона или они који потежу ужад на звоњење. И онда када смо прешли неколико црквених прагова улазећи и прекорачили један дуг и црн праг, излазећи као да прескачемо сопствену сенку, осетисмо се опет весели и залепршали као лептири што изађоше из своје чауре, лептири са крилима побрашњављеним неким вечерњим златом.

 Врх стране