У години смо 1196-ој, 25. је март. У прозрачно јутро, обући ће велики жупан Стефан Немања свечано рухо, и опасати жупански мач, и ставити на груди свети, животворећи крст, који му је толико пута у животу био спас и пружао охрабрење. Ставиће на главу венац којим га давно венча епископ. Затим ће узети владарско копље, симбол власти рашких владара и кренути са пратњом ка цркви Светих апостола да би сео на престо великих жупана. По последњи пут.
"И одмах дозва својега сина Стефана ... Овога узевши, отац самодржац, са освећеним Калником, епископом и са свима благороднима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и самодршца све српске земље ... ".
* * *
Наследник Немањин, његов син Стефан (који је, као и отац му, такође носио народно име Немања) био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу, при том окретан дипломата и обазрив војсковођа, један од најдаровитијих људи међу свим владарима из куће Немањића. Теодосије Хиландарац о њему написа да је "у свему благопохваљен, у војништву вешт и храброшћу славан ... Правдом и истином светло украшен, љубављу према ништима богољубац изврстан, а беше и Светог писма учен тумач". Стефан је био и један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку. Написао је профињеним стилом житије свог оца Симеона - дело богате емотивности, образовања и промишљености.
Стефан је рођен око 1166., а умро 1227. године, као монах Симон.
"Има дана у историји једног народа који остају неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег - Спасовдан, 1220. године. Тога дана беше први српски архиепископ устоличен и први српски краљ бeше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја су имала подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа су била дело Светога Саве." Наиме, он је српску цркву и државу привео и узнео ка Христу, тако да је Христово вазнесење постало и наше спасење и освећење. То владика Николај сасвим јасно исказује кроз краљев доживљај ове светковине: "Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописиво радостан". Биограф каже: "Он се није толико радовао краљевској круни или сјајном краљевском пурпуру. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио". Стефан је без сумње био дубоко побожан човек.
* * *
Онима који приме монашки завет - многи су греси страни и велика је милост Божија на њима. Краљ Стефан је већ био зашао у седму деценију живота, био је удовац и болешљив. Он на крају замоли Саву да га замонаши. Сава је то одлагао. Напокон га замонаши на самрти, те је као монах Симон сахрањен близу Светог Симеона. На дан годишњег помена Сава отвори гробницу покојног краља - монаха и нађе његово тело цело и непромењено. Из њега се осећао пријатан мирис. Тако се Првовенчани, што значи првокрунисани, првомиропомазани и првоосвећени краљ - овенчао и светачким венцем Христове победничке славе као свети монах Симон, а народ га памти као "Светог Краља". Тиме је зачет свети српски краљевски род на светосавском родном чокоту са светосимеоновским кореном: "Савине живе речи о правој вери биле су потврђене чудом светог мира из тела Симеоновог. Стефан је био у духу и истини са обојицом, поштујући оца и слушајући брата. Тако су ова тројица у јединству неуморно подизали народ, како духовно тако и физички".