Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР
Насловна » Византија

ВИЗАНТИЈА

Византија је била наследник Римског царства и постојала је од оснивања Цариграда 330, па све до његовог пада 1453. године. Била је највећа сила у хришћанском свету, а њен непосредни наследник је православна вера. Простирала се на два континента које је повезивала изузетно чврстим везама. Њена величанствена културна баштина и одлучујућа улога у преношењу античких текстова до наших дана обезбедиле су вечну славу цивилизацији која је поштовање традиције умела да обогати задивљујућом стваралачком смелошћу.

Византијска цивилизација је најпознатија по уметничкој баштини. Oна је у свим православним земљама оставила најтрајније и најбогатије наслеђе управо на пољу уметности: препород православне вере почео је обновом цркава које су мање-више урађене по узору на византијске и правим процватом иконописачке уметности, једном од најважнијих симбола византијске верске мисли. Међутим, до наших дана је сачуван само делић тог уметничког стваралаштва, које је цветало читавих једанаест векова колико је постојала Византија.

И на пољу уметности, као и на свим осталим, Византија је преузела грчко-римско наслеђе којем је придодата и хришћанска традиција. Грчка реч за цркву, еклисија, означавала је у антици сваки вид грађанског окупљања; богослужење је у почетку био скуп верника. Зато су хришћани преузели облик римске базилике, продужене грађевине која је обично имала три, а понекад и пет бродова, који су међусобно били одељени ступцима или стубовима и који су често завршавали апсидама. Апсида, вишеугаоног или округлог облика, била је окренута ка истоку и имала је свод у облику полукуполе.

После изградње Јустинијанове цркве Свете Софије, купола је добила најважније место у византијској црквеној архитектури. Прозори на куполи и на лунетама испод куполе појачавали су утисак да светлост долази одозго, с куполе која симболизује небески свод и у чијем центру се налазио Христос Пантократор (Сведржитељ).

 Унутрашњост цркве Свете Софије

Унутрашњост цркве Свете Софије

У Цариграду је настао образац којим је био предвиђен распоред фресака, односно мозаика, унутар цркве. Пантократор је приказиван у главној куполи. Богородица, Теотокос, престолује у главној апсиди изнад чијег улаза је често осликаван Деисис, молитва коју Исусу упућује Богородица, која му је са десне стране, и Јован Крститељ, који је с његове леве стране. На своду који дели хор од куполе приказује се хетимасија, односно престо који је припремљен за Христов повратак. У поткуполном простору представљају се најважнији тренуци из Христовог живота: на јужном, односно северном зиду, једна наспрам друге осликавају се сцене рођења и распећа Христовог; најзначајнији догађаји, крштење и васкрсење, приказују се на источном и западном зиду. Богородица је добијала све значајније место, па је Богородичино успење приказивано на најважнијим местима у цркви. Уопште узев, сцене које су непосредно везане за Христа и Богородицу налазе се у вишим деловима цркве и нартекса.

Црквени оци су настојали да наметну норме како би спречили одступања од званичних учења и тиме су спровели својеврсну стандардизацију - исти ликови и исте сцене приказивани су на готово истоветан начин. Стандардизација је довела и до стварања типова, нарочито када је реч о приказивању Богородице. Тако Богородица Оранта стоји подигнутих руку - одликије се тиме што држи Христову слику. Када прстом показује пут свом малом сину који јој седи у крилу, онда је реч о Богородици Путоводитељици (Одигитрија); када дете држи уз образ, то је Богородица Милостива (Елеуса), а када љуби дете или када дете љуби њу, онда је то Богородица Гликофилуса.

Међутим, свете слике се нису налазиле само на зидовима цркава. Иконе, које су се појавиле најкасније у 5. веку, заправо су портрети светаца, осликани воденим бојама на дрвеној подлози, који су своје место налазили у црквама, али и у домовима верника. Све врсте подлога биле су погодне за израду икона и често су биле резбарене у камену, на пример у стеатиту или слоновачи и могле су се носити и у џепу. Постојале су и још мање, које су верници, а чешће вернице, носиле као накит око врата. За владавине Палеолога појављују се преносиве иконе малих размера рађене у мозаику. Мајстори израђују и све више икона у облику диптиха, триптиха или полиптиха, који су представљали права светилишта у малом, која су се могла преносити.

 Владимирска Богородица

Пресвета Богородица и Христос као дете, у композицији Богородица Елеуса (Милостива),
такозвана "Владимирска Богородица" (икона, израђена у Цариграду око 1131. године,
касније преправљана)

Византијски уметнички предмети нису били искључиво верског карактера, али су златни предмети и сребрнина нашли примену и у богослужењу. Византијски мајстори су још у 9. веку овладали техником израде емајла с преградама, која се заснивала на уметању тврдог камена, бисера или драгог камења у златну подлогу или у подлогу од позлаћеног сребра. Наведене технике коришћене су и у изради реликвијара.

Племићи су били најчешћи наручиоци рукописа украшених минијатурама. Док је на преписивању рукописа радио само један преписивач, који је у тексту остављао празна места за минијатуре, на његовом осликавању радила су барем двојица минијатуриста; преписивач је затим поново прегледао рукопис, како би уз минијатуре писао објашњења, користећи при томе одломке из текста.

И музика је највеће и најтемељније помаке доживела управо у црквама и манастирима, за потребе литургије и певање псалама и химни.