Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР

МАНАСТИР РАЧА

 Манастир Рача

Царска лавра манастир Рача, подигнута у Соколској нахији, удаљена је од реке Дрине и вароши Бајина Башта око 6 километара. Манастир се налази на десној обали речице Раче, на висоравни окруженој са свих страна огранцима планине Таре, обраслим шумом. Према предању, саградио га је српски краљ Драгутин (1276-1316). Црква са конацима била је ограђена високим каменим зидом. Од извора речице Раче био је спроведен водовод до манастирских станова. У манастирском општежитељству живело је око 300 монаха од којих су неки обрађивали земљу, док су се други бавили преписивањем црквених књига. О ктитору (задужбинару) и времену подизања манастира говори следећи запис:

 Манастир Рача


„В лето тисућдвесто седамдесет шесто
млади краљ Драгутин, праунук Немање,
син Уроша первог, избра ово место
и на њему созда Рачу, свето здање.

Обитељи писа ливаде и њиве,
многољудна села испод шумне Таре,
воденице многе и кладенце живе,
и планински бисер, Калуђерске баре.

На глас громки из сербских земаља,
возбра се у лаври калуђера триста,
да моле за здравље благоверног краља,
и пјенијем слатким величају Христа.

А тамо где Рача из стена избија,
жубори и кључа у вртлогу пене,
Скит дигоше оци Светог Георгија,
да у њему пишу књиге божаствене ...“

Све до Арсенија Чарнојевића и Велике сеобе 1690. године, Рача је била на врхунцу своје моћи.  Била је центар преписивачке књижевности, место окупљања умних глава и духовно средиште народа овог краја. У Георгијевском скиту, са црквицом Бања, посвећеном Светом Георгију (подигнут на левој обали речице Раче)  – све до одласка рачанских монаха у Угарску – вршила се интензивна преписивачка делатност. Овим преписивањем старих црквених књига бавили су се јеромонаси Кирјак, Кипријан, Јеротеј и други. Један од највећих Кипријанових ученика био је Гаврил Стефановић Винцловић, који је за собом оставио око 20 хиљада страница рукописа, од којих 9 хиљада страница писаних народним језиком. Бавећи се реформом језика и правописа, увео је слова Ђ, Ћ и Џ у српску азбуку. Међу рачанским преписивачима истиче се и сјајан лик Христифора Рачанина, преписивача и илуминатора  (украшивача рукописних књига) који је оставио велики број рукописа украшених врло успелим орнаментима.

 Манастир Рача
 Манастир Рача

Велика сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690. године, повукла је за собом многе монахе из овог општежитељног манастира, па је он сасвим опустео. Турска војска, следећи аустријску армију и српске заштитнице у њиховом повлачењу до реке Дрине, запалила је манастир Рачу и поред њега Георгијевски скит са црквицом „Бањом“ – где се данас, испод хрпе камења, познају једино темељи црквице и ћелија монаха, рачанских преписивача.

Од 1690. до 1795. године, манастир Рача био је у рушевинама.

 Хаџи-Мелентије Стефановић

Међу најзаслужнијима за опстанак овог манастира сматра се Хаџи-Мелентије Стефановић (1766-1824). Наиме, приликом повратка са хаџилука, Хаџи-Рувим и његов ученик Герасим свратили су у манастир Троношу и својим причањем о утисцима које су тамо стекли одушевили су троношког јеромонаха Мелентија Стефановића. Изазвали су у њему жељу да и он пође у Јерусалим ради поклоничке посете светим местима. Његов духовни учитељ снабдео га је довољном количином новца и наложио му да при повратку сврати у Цариград и код Порте издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Јеромонах је том приликом узгред затражио и дозволу да манастиру може припојити земљиште звано Баре. Не проверавајући о чему је реч, царски великодостојници су му то великодушно одобрили, па је тако велико пространство на Тари такође припало манастиру.

Радови на обнови цркве започели су 1795. а нова, лепа црква освећена је на Божић 1796. године. Хаџи-Мелентије је добио чин архимандрита.

Када се у Првом српском устанку побунила и Соколска нахија, игуман Хаџи-Мелентије постаје командант војске на Дрини и војвода. Учествовао је у многим бојевима у Подрињу, а након пропасти устанка, 1813. године, са Карађорђем и још неким војводама прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете што их је Хаџија истерао из Соколске нахије. Октобра 1813. године Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир Рачу. Том приликом, Турци су побили монахе које су затекли у манастиру, срушили иконостас и све иконе, запалили цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће посекли. Тако је манастир Рача, непуних 18 година од своје прве обнове, поново спаљен.

После успешно завршеног Другог српског устанка, Србија је ослобођена и Милош Обреновић постао је врховни кнез. У то време, архимандрит Хаџи-Мелентије налазио се у Аустрији. Знајући да га, као Карађорђевог пријатеља, нови кнез неће радо гледати, није се журио да се врати у отачаство.

 Манастир Рача

Међутим, превагнула је жеља да види манастир Рачу и да га из пепела поново подигне.  У пролеће 1816. године прешао је Саву  и од кнеза Милоша Обреновића добио дозволу за обнову цркве уз помоћ народа. Да би се макар храм обновио архимандрит је био принуђен се обрати Милошу за новчану помоћ. После довршења храма, који је минималним средствима ипак некако завршен 1823. године,  црква је остала без иконостаса и живописа.

Хаџи-Мелентије Стефановић умро је 27. марта 1824. године у малој ћелији манастира Раче. Покопан је у манастирској порти, где је његово тело лежало све до 1924. године. Поводом стогодишњице смрти Хаџи-Мелентија, тадашњи игуман ископао је његове кости и пренео их у изграђену гробницу уза сами зид храма са јужне стране. Изнад гробнице уз спољни зид цркве постављена је плоча од венчачког белог мермера, са барељефом Хаџије у природној величини, са раширеним рукама у виду крста.

Првобитна црква манастира Раче, повећена Христовом Вазнесењу (манастирска слава је Спасовдан - Вознесење Господње), по својој величини и архитектури, спадала је међу наше најлепше средњевековне грађевине. Садашња грађевина (из 1823.) која је изграђена на темељима претходне, дуга је 23 метра, са две певнице широка је 15,50 м, доњи део крстолике основе цркве широк је 8,50 м, а њена висина је 11 метара. 1840. године Георгије Бакаловић урадио је иконостас, а осликавање унутрашњости храма завршено је 1854. године. Са Димитријем Посниковићем, живопис у храму манастира Раче радио је и сликар Милија Марковић.

Северно од цркве, удаљена неколико метара, диже се тесаним каменом озидана троспратна звонара, висока колико и црква са својим кубетом. Поља су оивичена пиластрима који се завршавају луковима, изнад којих је на свакој страни розета. На зиду првог и другог спрата је по један прозор, а у приземљу, окренут према цркви је камени портал. Данас се у звонику налазе три звона.

 Манастир Рача
 Манастир Рача

За време Другог светског рата, у овом манастиру се налазио Еванђелистар кнеза Мирослава, познатији као Мирослављево јеванђеље – највећи и најзначајнији споменик српске писмености из 12. века. Ова рукописна књига, у чији су текст писари уносили и елементе народног говора, и која је украшена многим иницијалима и минијатурама (296), има непроцењиву књижевно - историјску и уметничку вредност. У манастиру Рачи је за време рата, старањем игумана Платона, чувана закопана у земљи и тако спашена од сигурног уништења, које би је задесило 1943. године, када је окупатор спалио манастир. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у Народном музеју у Београду.

Патријарх српски господин Павле био је једно време монах у манастиру Рачи. Захваљујући њему, део светих моштију краља Драгутина, оснивача и ктитора манастира, од скора се може видети у манастиру.

 Манастир Рача
 Манастир Рача

 

___________________________

1. "Манастир Рача" - издавач: Управа Манастира Рача, штампа: Српска традиција, 2004.
2. "Манастир Рача и Хаџи Мелентије Стефановић" - Бранко Војница, 2013.