Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР
Насловна » Немањићи

Немањићи

НЕМАЊИЋИ, српска владарска династија; сматра се да потиче од Стефана Немање, мада су већ његови преци владали Рашком као велики жупани; династија је владала српским земљама непрекидно у периоду 1168 - 1371. Имала је две линије: једна потиче од старијег Немањиног сина Вукана, а друга, краљевска, потиче од средњег Немањиног сина Стефана Првовенчаног, док Немањин син Св. Сава није имао порода.

Вуканова линија: Вукан, краљ Дукље 1195-1208, имао је синове Ђорђа, Стефана и Димитрија, названог Давид; Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а овај кћер Милицу (жена кнеза Лазара).

Стефанова линија: Стефан Првовенчани, велики жупан и краљ 1196-1228; његови синови: Радослав, краљ 1228-1234, Владислав, краљ 1234-1243, Урош, краљ 1243-1276, умро 1280. и Предислав одн. Сава II, архипископ 1263-1270. Владислав је имао синове Стефана и Деса, а Урошеви синови су Драгутин, краљ Србије 1276-1282, касније сремски краљ 1282-1316, и Милутин, српски краљ 1282-1321. Драгутинови синови: Урошиц и Владислав; њихова линија је изумрла. Милутинови синови су Константин и Стефан Урош Дечански, краљ 1321-1331. Константинова деца се не спомињу, а Стефан Дечански је имао синове Душицу и Драгутина, који су умрли у детињству, Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) и Симеона. Душанов син је Урош (цар 1355-1371) са којим је изумрла мушка линија краљевске лозе Немањића. Симеон је био Стефанов син из брака са Маријом Палеологовом, па се осећао више као Грк него као Србин, добио је од Душана на управу Епир, где је у Урошево време владао као деспот до 1369; његови синови су Стефан и Јован Урош, који је умро 1423. као монах Јоасаф, а са њим је изумрла и ова грчко-српска лоза Немањића. За време владавине Немањића, српска феудална држава достигла је велики политички, културни и привредни успон и војничку моћ, па је у више махова била најјача држава на југоистоку Европе.

 Држава Стефана Немање и првих наследника

Држава Стефана Немање и првих наследника

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

Словени продиру преко Дунава у Византију већ током VI века, али се трајно насељавају јужно од Дунава после 602. Срби су се настанили у унутрашњости Балканског полуострва између Саве и Јадранског мора, те успоставили своје државе у областима које су били опустошили Авари. У историјским изворима помињу се српски кнежеви и жупани, а од српских области Захумље, Травунија и, нарочито, Дукља (Зета) у Приморју, те Рашка у средњем делу.

Крајем XI века знатно је ослабила Дукља, која је дотле предњачила у отпору Византији, а тежиште отпора се преселило у Рашку, која је постала најмоћнија српска област. За ту државу све више се везује појам Србије, поготово када јој је Стефан Немања, последњих година XII века, после Захумља и Травуније, придружио и Дукљу. Оснивач владарске династије Немањића борио се истовремено за проширење граница српске државе и за њено осамостаљење од Византије. Истовремено, настојао је да учврсти унутрашње уређење и да унапреди духовни живот, градећи више значајних цркава и верских центара, касније уз свесрдну помоћ сина Растка, хиландарског монаха и будућег Светог Саве. Сава је наставио делатност и после смрти свог оца, потоњег Светог Симеона: постао је студенички архимандрит и крунисао брата Стефана Немањића за првог српског краља, издејствовао аутокефалност српске православне цркве (1219) и рукоположен је за њеног архиепископа, са седиштем у Жичи, отварао је болнице и подстицао просвету.

Стефан Првовенчани и наредни српски владари, у честим сукобима са Бугарском, Византијом и Угарском, али и у повременом савезништву са њима, ширили су и јачали своју државу, у чему се нарочито истакао краљ Милутин, за чије се владавине (1282-1321) гради велики број цркава задужбина и формира особит дворски сликарски стил, а Србија постаје моћна држава централног Балкана. Милутинову славу надмашиће само његов унук Душан (краљ од 1331.), први српски цар (1346-1355), велики освајач (чије се царство простирало од Саве и Дунава на северу, Дрине, Требиња и Цавтата на западу, источно од Ниша и реке Струме, а обухватало је Епир и Тесалију на југу), али и законодавац (чувени је Душанов законик), градитељ и владар у доба којега је српска црква уздигнута у ранг патријаршије (1346), а архиепископ Јоаникије постао први пећки патријарх. Државничка величина Душанова испољила се и у томе што је упутио посланство папи Иноћентију VI да би успоставио сарадњу пред турском опасношћу. Изненадна смрт, међутим, спречила га је да пружи отпор Турцима који су већ прешли из Азије на Балканско полуострво и запретили Европи.

За време потоњег цара Срба и Грка, Душановог сина Уроша, властела се све више осамостаљује, а огромно царство се изнутра растаче, док Турци освајају Бугарску. Исте године када су Турци нанели пораз Србима на реци Марици (1371), умире цар Урош и царство се коначно распада. Прво место међу осамостаљеним великашима заузима господар Поморавља кнез Лазар Хребељановић, који шири своју државу и покушава да се удружи са осталом српском властелом како би се супротставили Турцима, али у томе успева само делимично. У бици на Косову пољу (15/28 јуна 1389), у којој су се војска кнеза Лазара и одреди Вука Бранковића и краља Твртка I сукобили са турском војском султана Мурата I, испрва је српска војска постигла известан успех, а Лазарев властелин Милош (у народној поезији Обилић) убио је Мурата и направио пометњу међу Турцима. Пошто је, затим, Муратов син Бајазит преузео команду, надмоћнија турска војска је надвладала, кнез Лазар је био заробљен и погубљен, а Лазарева удовица књегиња Милица, у име малолетног сина Стефана, морала је признати вазални однос (плаћање годишњег харача и пружање војне помоћи). Међутим, српска држава је сачувала висок степен самосталности још седамдесет година.

 Душаново царство у периоду 1348-1355.

Душаново царство у периоду 1348-1355.

___________________________

1. "Мала енциклопедија Просвета" - "Просвета", Београд, 1978. год.
2. "Срби у средњем веку" - Сима Ћирковић, "Идеа", Београд, 1997. год.
3. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.