Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР
Насловна » Задужбине » Љубостиња

МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА

" ... На отоку равничарске земље омеђене Грабовачким брдом и Љубостињском реком, под Богдањем и црквицом коју је Југ Богдан подигао својој заштитници, никла је још једна задужбина. Љубостиња. Да је Милица гради и украшава. Да јој брине о расту и лепоти и надгледа неимаре и иконописце. И да у њој једнога дана пронађе мир и себе у Господу ...


- Нека се зове Милица. Да свакоме буде мила. Да милост око себе шири. И да живи у милости Божијој - рекао је њен отац. Открио је жељу за њену будућност. Свој сан о њеном животу. А да је другачије сањао, могао је и Јелена да је назове. Имала је право на то име узвишених, тај знамен владарки и царских кћери. Била је Немањићка. И то од оних по крви. Дошла је на свет у дому жупана и војводе Вратка. А пре њих бејаху жупан Вратислав, па жупан Дмитар, па Вукан, син Немањин ...

 Царица Милица

Царица Милица

... Тако је Милица расла срођена са плаветнилом своје крви као са плаветнилом својих очију. Видела је себе као изданак на бујном чокоту светородне лозе Немањића. Та је слика била у њеним мислима као слатки колач у устима. И до краја живота носила је своје господство не као хаљину него као кожу. "

 

Текст из књиге "Игра анђела" Љиљане Хабјановић Ђуровић


На левој обали Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника, налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице. Манастир је задужбина књегиње Милице, подигнут крајем XIV и почетком XV века. У њему се књегиња Милица постригла у чин монахиње, добила име Евгенија и ту прикупила око себе удовице властеле погинуле у боју на Косову (1389. године) препустивши престо свом старијем сину Стефану. Овде је умрла и сахрањена у цркви са леве стране од улаза, где се налази и гробница.

Угљешина жена, Јефимија, једна од првих жена у Србији која се бавила књижевношћу и уметношћу, извезла је у злату, на свили, чувени покров са похвалом кнезу Лазару, као дар манастиру и њен гроб се налази са десне стране улаза у цркву. Такође са десне стране улаза у солеју налази се и гроб Стефана, Јефимијиног сина кесара Угљеше, који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом Стефаном.

Неколико записа сведочи да се у манастиру служило све до последњих деценија XVII века. На његовим зидинама налазе се записи из 1643. и 1673. године. Током XVII века манастир је оживео, а његово братство се истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине 1788. године. У њему је боравио и сам Коча Аранђеловић, са оберлајтнаном Вујадиновићем и мајором Брановачким, који су прокламацијом позвали народ на оружје, а сам манастир је храном и осталим потребама помогао Кочину војску. Због тога 1788. године Турци попалише манастир а монаси се разбегоше.

 Иконостас цркве Успења Пресвете Богородице

Иконостас цркве Успења Пресвете Богородице

У XIX веку манастир је обновљен, а 1822. године исписан иконостас. Последња већа оправка нестручно је изведена првих година XX века, па је црква том приликом споља омалтерисана, а извесни детаљи њене архитектуре потпуно измењени.

Црква има све одлике споменика моравске школе. Над тролисном основом уздиже се купола која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни налази се припрата засведена пространом ниском куполом. Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио нарочиту пажњу. Све четири фасаде украшене су богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре; нижу се у повезаним аркадама дуж трију полигонских апсида, или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални кордон - венац дели спољне зидове у два дела; у доњем су смештени прозори са једним отвором или два (бифоре), чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици или исламској архитектури; у горњем делу преовлађују розете испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима.

 Основа цркве

Основа цркве Успења Пресвете Богородице


 Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

Архитектура љубостињске цркве убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије истиче, са одушевљењем, да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.

Занимљиво је да су нам се сачувала имена градитеља и сликара Љубостиње. На каменом прагу врата која воде из припрате у храм уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде. То је познати Раде Неимар из народних песама који је градио цркву. Сликар Макарије записао је своје име на луку изнад истих врата. Он припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север и радили у држави српских деспота.

На фрескама су тачно забележена одела, накит, инсигније владара, што је веома важно за проучавање материјалне културе онога времена. У припрати на западном зиду сачували су се ликови: лево од улаза књегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана и његовог брата Вука. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.

 Кнез Лазар и књегиња Милица

Кнез Лазар и књегиња Милица

 

Зидање Љубостиње

- Владика Николај Велимировић -

 

Хај, Боже мили а Боже једини
Шта се оно чује из даљине?
Дал' то звече сабље агарјанске,
Ил' јауче сиротиња раја;
Нити звече сабље агарјанске,
Нит' јауче сиротиња раја
Но то чекић о камен удара
Тешки чекић Рада неимара
И његових триста каменара.
Чекић туче, чарне горе хуче
Чекић бије, звериње се крије.

 
 

1.
Кад је Раде пос'о почињао
Сабрао је пет ститин' мајстора
Па овако њима говорио:
"Браћо моја и дружино драга
Позвала ме царица Милица,
Најславнија српска удовица
Да јој зидам цркву Љубостињу
Њеној души вјечну задужбину
Ка што зидах славноме Лазару
Задужбину цркву Раваницу
Да се и њој поје литурђија
Овог света кано и онога.

 
 

2.
"Ал' чујте ме моја браћо драга
Није зидат' цркву ка џамију,
Нит је зидат цркву ка ћуприју.
Кад се црква православна зида
Прво душа од греха се вида,
Па се кади тамјаном молитве,
Опасује пасом уздржања
И свијетим причешћем залаже,
Тако само и Господ помаже.
Ето вас је пет стотин' мајстора
Прије него цркву отпочнемо
Да постимо неђељицу дана
Да постимо и Бога молимо
Седмог дана да се причестимо
Светом Крвљу Христа Спаситеља.

 
 

3.
"И још браћо завјет да чинимо
Да држимо петак и сриједу
И остале посте по закону
Од злих дјела да се устежемо
И од псовке, ђавоље уловке
И од сваке злобе у мислима
У мислима тајним у срцима
Одвојени од својијех љуба
Да живимо строго по хришћански
По хришћански и по манастирски
Више сада него ли икада
Док зидамо цркву Љубостињу
Царичину царску задужбину
Тако нам је остало од старих
Кад је Саво свету Жичу зид'о
Краљ Владислав цркву Милешевку
А краљ Стеван Високе Дечане.

 
 

4.
"Па сад браћо да се разумјемо
Ко је вољан 'ваки завјет дати
Тај ће моћи са мном работати
Нек остане, нек у Рада гледи
Раде ће се њему одужити
А царица Раду неимару.
Кој другачије мисли и умује
Тај нек иде, просто нека му је
Нека зида по калу калдрме,
Беговима камене конаке
Хаџијама низ друмове ханове
И хоџама арапске џамије
Па нек ради нек се хљебом храни
За тог нема посла ни динара
У дружини Рада неимара.

 
 

5.
Кад то чуше пет стотин' мајстора
Двје стотине њих се издвојише
На рамена алат затурише
Па одоше куде који знаде.
Остадоше три стотин' мајстора
Остадоше завјет положише
Завјет Богу и Богородици
А свом Раду вјерност и послушност.

...

 
   Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

 

7.
Зида Раде цркву Љубостињу
Мушки зида, женски украшује
Ђевојачки по мермеру везе
По мермеру кано по ђерђефу
Руком зида, срцем Бога моли
Да заштити цркву ода свуда
Те да траје до Страшнога Суда.

 

8.
А Милица покрај Рада стоји
Сваки камен милује и броји
На свакоме воштаницу пали
Сузе лије, вако намјењује:
"Овај камен нека спомен буде
Мом Лазару честитом кољену
Војсковођи крстоносне војске
Што за Христа паде на Косову
Да се вјечно пјева и спомиње
У небесном царству Божијему
И у сваком дому Србинову.

 
 

9.
Овај други нека спомен буде
Мом бабајку старом Југ Богдану
Ћутљивоме старцу на језику
Али гласном у витешком боју.
О мој бабо, спомен овај мали,
Ал' сузама ја га више зали
Него кречом Раде неимаре.

 
 

10.
"Овај трећи мојој старој мајци
Милој мајци мојих девет брата
Девет брата девет Југовића
Што из ока сузе не пустила
Ни за једним сином ни рођаком
Док јој срце пуче за Дамјаном
Кад јој гавран пусти из облака
Из облака па у крило мајци
Мртву руку мог брата Дамјана.
Теби мајко овај камен мали
Сузама га тужна ћерка зали
Вреле сузе с врелим кречом смеша
С врелим кречом Рада неимара.

 
 

11.
"А сад Раде, славни неимаре
Глачај мени девет каменова
Нек блистају ка сестринске сузе
Све за помен мојих девет брата
Девет брата девет Југовића.
Глачај длетом а ја ћу рукама
И рукама и челом и лицем
Нек осјете њине свете душе
Колико их милује сестрица
Сад жалосна робиња Милица.
Ево палим на сваком камену
Од мирисна воска воштаницу
Да Бог прости мога милог Бошка
Барјактара све цареве војске
И Војина, Влатка и Дамјана
И остале Бог да прости редом ...
Реч је слаба - језик ми се суши
Али ето - лакше ми је души."

 
 

12.
Кад то чуо Раде неимаре
И његових триста каменара
Опустише ћекић и мистрију
Заплакаше као деца мала
Па је Раде кроз плач бесједио:
"Госпо наша, царице Милице
Ти једина роду узданице
Та не плачи, срце нам не парај
Не слаби нас и не малаксавај
Ова црква треба да је пјесма
Пјесма Богу из долине плача.
Пјесма снажи руке неимара
Тежак посо пјесма олакшава
Ка што бива међу жетеоци
Међ' копачи и међу орачи
Међу ткаље и међу везиље.
И ја госпо бејах на Косову
А са браћом и родбином цјелом
Сви осташе гробом на бојишту
Сам се врати потуцало Раде;
Да сам хтео за њима плакати
Обадва би ока исплакао
Те ти не бих данас овде био
Ни зидао твоју задужбину
Слијеп не зида својијем рукама
Теке пипа туђу зидарију.
Него пјевај Госпо или ћути
Прими савјет, на ме се не љути.

 
 

13.
"Но почуј ме што ћу бесједити
Што је прошло, нико не поврати
Што ће доћи нико не одврати,
Него скупи триста удовица
Све косовских сињих кукавица
Да пјевају пјесму будућности
Да пјевају српском васкрсењу
Тако ћемо, о царице свјетла,
Носилице свенародног бола
Свенародног бола и надања
Тако ћемо твоју задужбину
Брзо свршит и срећно довршит".

14.
Милица је мирно саслушала
Па је Раду вако бесједила:
"Мудра главо, неимаре Раде
Мудро мислиш и мудро говориш
Послушаћу како ме сјетујеш
Ал' допусти цркви до слемена
Да ја сама плачем за Косовом
Да оплачем косовске јунаке
Да ожалим прошлост Србинову,
А по томе, Боровићу Раде,
Од слемена до врха кубета
Нек се ори пјесма будућности.

...

 
 

22.
"А сад Раде гле кубета зида
Витка, свјетла, висока и красна
да нам буду спомен будућности
Будућности свјетле Србинове
Изидане на горкој прошлости
На мукама многих мученика
На жртвама многих витезова
На сузама многих удовица
И на писку многих сирочића.
Сада сестре пјесму запјевајте
Запјевајте пјесму радосницу
Запјевајте српској будућности
И будућим срећним кољенима
Што ће доћи после ропске ноћи
Запјевајте српском васкрсењу
Докле Раде уздиже кубета
На бијелој Љубостињи цркви."

 
 Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице

 
 

23.
Кад то чуло триста удовица
У грлу су сузе уставиле
Па дрхтавим гласом запјевале
Запјевале пјесму радосницу
Радосницу српској будућности
"О свевишњи Боже над војскама
Над војскама небесних анђела
И војскама српскијех ратника
Благослови српска покољења
Што ће доћи после ове ноћи
Да с' умноже с Твојом помоћи
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Сухо дрво озелењет мора
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Српски ће се васкрс заблистати
Твојом славом Срби прославити
Порушени двори оправити
И кандила хладна упалити
Упрљано име Исусово
Опраће се водицом од ружа
Усправит се сломљени крстови
А замукла звона зазвонити
Земља ће се крстом освјештати
Народ ће се Христу поклонити
Завладаће правда и слобода
Зацарити љубав и истина
Наша села пјесмом напунити
С младићима старци ће играти
С невјестама баке ликовати.
Хвала Богу и Божјој милости
О да дивне српске будућности
Красне, свјетле, високе и славне
Ка кубета царице Милице
Што их гради неимаре Раде.
Све ће тако бити ако Бог да
И бијела црква Љубостиња
Наше миле Госпе задужбина.

 
 

24.
То све слуша Раде неимаре
Па од миља и он запјевао
Још повика на триста мајстора
Да и они гласно запјевају.
"Кад косовске, браћо, удовице
Пјеват могу народу и Богу
И у ноћи чекати свануће
А у ропству срећу и слободу
Шта ј' остало нама јунацима
Што са Лазом бисмо на Косову?
Но пјевајте, браћо моја драга
Све пјевајте и опет пјевајте
Док на цркви кубета свршите
Кубета нас са небом везују
И са светом Небесном Србијом
И са свјетлом нашом будућношћу
Тако рече госпођа царица
И осталих триста удовица."
Тад запјева три стотин' мајстора
Запјеваше мушки гласовито
Чекићима пјесму удвојише
Све пјеваше и попијеваше
Докле свету цркву довршише.

25.
Ето тако, Срби и Српкиње,
Љубостиња како се градила
Пола с плачем а пола с пјевањем
То је судба правога човјека
И то нам је судба Србинова
Без плакања нема радовања
Без трпљења нема ни спасења
Без Голготе нема Васкрсења
Једно с другим када се удруже
Личе трњу око рујне руже.
То је знала царица Милица
Љубостињска славна ктиторица.
Сад на небу ко звезда се сија -
Света српска мати Евгенија.

 
 Конаци

Конаци

 Црква Светог Ђорђа

Црква Светог Ђорђа

___________________________

1. "Манастир Љубостиња" - издавач Манастир Љубостиња
2. "Зидање Љубостиње" - Владика Николај Велимировић, издавач Манастир Љубостиња