Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР

МАНАСТИР Жича

 Манастир Жича

Осам векова стоји Жича на уздигнутом платоу, као на пиједесталу, подсећајући нас на славну историју наших предака, пре свега њених оснивача Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Од свог настанка до данашњих дана Жича је делила судбину свога народа. Својим вековним уздизањем и страдањем писала је славне и трагичне странице наше историје. Тако велика и славна у свести српског народа, постала је свето место нашег постојања, непресушне снаге и вечите инспирације.

У прелепој долини Ибра и Рашке, недалеко од данашњег града Краљева, налази се манастир Жича. Место на којем је подигнут овај манастир, у оквиру средњевековне српске државе, одабрано је под утицајем крупних државно-политичких и привредних услова. Чвршће организационо повезивање територија које је Немања само нешто раније припојио Рашкој и непосредна експлоатација плодних подручја која су тада дата на коришћење и управљање Цркви, спадају свакако међу основне.

Жича је основана са недвосмисленом намером да буде седиште Архиепископије где ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи Српске Православне Цркве. Архиепископија је требало да буде подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима. Осим тога, међу великим српским манастирима Жича се тада налазила најудаљеније од евентуалне опасности која је долазила са југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.

Природа у којој лежи Жича није само лепа, већ је и богата. Економски разлози да се ту оснује Архиепископија нису били мање пресудни од разлога безбедности. Већ само име Жича говори о крају који је богат житом.

 Манастир Жича

Манастир Жича

 Манастир Жича

Манастир Жича

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије, биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Сава је, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог храма. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар, 1217. године.

Изградња новог седишта српског Архиепископа трајала је доста дуго. Радови су убрзани после 1219. године када је, захваљујући Светоме Сави, добијена самосталност Српске Православне Цркве и Жича постала седиште српске Архиепископије. Наиме, као архимандрит Студенице, Свети Сава је 1219. кренуо у Никеју, тадашњу престоницу Васељенског Патријарха. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа.

Међу првим пословима које је Сава урадио по повратку из Никеје било је довршење Жиче. Он се, већ првих дана по доласку, договарао са својим братом Стефаном шта треба "за завршетак Свете велике Архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу".

У Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа.

 Свети Сава

Свети Сава

 Улазна кула

Улазна кула

" ... Одређеног дана сви се сабраше у Жичи Архиепископији, а празник је тада био Христа Спаса и Бога нашега. Када се сва црква испунила, Сава одржа беседу о значају дана, затим је свима објаснио потребу јерархијског реда у држави и у Цркви. Сава, служећи са свим Епископима и игуманима и са многим свештеницима Свету и божанствену Литургију, у време када треба освећивати узе венац одређеног брата свог, Великог жупана Стефана, к себи и благословив га молитвама и мољењем Богу препаса га и украси багреницом и бисером и венча чесну главу његову венцем и помазав га миром, назва га у Богу самодрживим Краљем Српским. Благочестиви краљ се неисказаном радошћу радовао. Не ради венца краљевског, не ради скупоцене багренице, јер размишљаше да су и они са многим лепотама овога света трошни и да пропадају, него што је сабрано толико мноштво са свих страна и што су видели како је његова црква красна. О том се радоваше, јер он беше ктитор те божанствене цркве и својим многим безбројним даривањем беше је украсио". Тако Теодосије описује крунисање краља Стефана 1221. године.

После 1219. у Жичи је успостављена спона двеју власти у земљи - краљевске и архиепископске, њихов склад и јединство, узајамност и дуговечност.

 Повеља краља Стефана Првовенчаног

Повеља краља Стефана Првовенчаног

 Улаз у цркву Светог Спаса

Улаз у цркву Светог Спаса

Најстарији историјски извори о Жичи су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава, из друге и треће деценије XIII века, преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле на улазу у цркву.

У оснивачкој повељи поименично су наведени дарови и повластице које је Жичкој Епархији дао Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама, покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији, и може бити, на југоистоку Европе, већ одавно нема ни трага - оне су скоро све уништене.

Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су обрађивали земљу или се бавили занатом. Главна група дарованих села налазила се у непосредној близини Жиче, у Хвосну, у Црној Гори. Занимљиво је да данас, после осам векова, од ових села 38 носи иста имена.

Уз плодну земљу у равници, Жича је оснивачком повељом добила и осам планина са 217 пастирских породица. Жичи су припадале као пасишта планине Жељин, Котленик, Слане пољане, Јаворје и Луковица.

Владари који су наследили Стефана Првовенчаног даривали су Архиепископију имањима на Косову и Дреници. Од средине XIII века, Архиепископ је располагао и тврђавом која је у случају опасности могла да штити архиепископске драгоцености и светиње, архиву и библиотеку. Био је то град Маглич, утврђен двор подигнут на двадесетак километара од Жиче. У њему се и данас виде остаци архиепископске палате и цркве Светог Ђорђа.

 Епископски конак

Епископски конак

 Улазна кула (детаљ)

Улазна кула (детаљ)

Црква нове Архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Страдала је већ крајем XIII века. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији. Архиепископија је била пребачена у Пећ.

Опустошену Жичу обновио је Архиепископ Јевстатије II (1292. - 1309.), а највећи посао био је обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Међутим, Жича је била у толикој мери опустошена од страних пљачаша да више никада, ни после свих обнављања, није повратила првобитни сјај. И Јевстатијев наследник, Сава III (1309. - 1316.), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа.

Све до 1459. живот манастира текао је нормално, а средином XVI века њени је монаси напуштају, спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. митрополит смедеревски Захарије затиче манастир пуст. За монахе он подиже келије, па је до краја XVIII века манастир био настањен.

Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, а који је могао настати између 1804. и 1805., Жича је убрајана међу запустеле манастире. Карађорђе је посетио 1806. године и тада је обећао да ће је обновити, што је и учинио подигавши келије од четири спрата. За време устанка (1804. - 1813.) жички монаси су учествовали у бојевима с Туцима, а након слома устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена, када по одлуци Светог Синода из 1854. г. епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију Жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928. то је био најопсежнији захват на њеној оправци.

 Спомен чесма патријарху Варнави

Спомен чесма патријарху Варнави (у позадини)

 Црква Светог Саве

Црква Светог Саве

После Првог светског рата, 1919. године, владика Николај Велимировић је хиротонисан за епископа Жичког и то на седамстогодишњицу хиротоније Светога Саве за Архиепископа српског. Међутим, 1920. године је био премештен на Охридску Епархију, а 1934. године се вратио из Охрида на своју бившу епархију Жичку.

У то време, изградња у Жичи је трајала непрекидно.

Саграђени су: црква Светог Јована над улазном капијом, црква костурница, камени декорисани портали око улазних и унутрашњих врата велике цркве, агиазма, зграда "Спомен српској шајкачи", Спомен чесма патријарху Варнави, плави монашки конак, рибњак, велика звонара, владичански конак, Светосавска црква, трпезарија, црква на гробљу. Владика је ужурбано свакодневно бдио над изградњом Жиче, улагао у њу сваки свој динар и све друге прилоге и користио сваки минут и сваки час на писању књига и обиласку радова у изградњи.

Владика Николај је као епископ својим духовним вођством, својим учењем и проповедањем, својим књигама, својом бригом за свештенство и младе, својом дубоком заинтересованошћу за важне религијске покрете, својим етичким и интелектуалним генијем и имагинацијом, сједињеним са изузетним даром за писање на језику који је разумљив и најједноставнијим људима, извршио огроман утицај широм Југославије.

 Владика Николај

Владика Николај је припремао шири план, са намером да поред Жиче "српске приче" и Жиче "духовне ризнице", како ју је он називао, буде у њој створен духовни центар Српскога народа, одакле ће сијати српска духовност, и Жича бити уткана у све народне бити, јер она све види, све надахњује, свему даје духовни живот и смисао и о свему даје коначну реч. Она је народна традиција. У њу треба гледати, њу слушати. Она је вођа и почетак светосавског пута.

Таквог Епископа имала је Жича пред своје и општенародно страдање. Одмах на почетку Другог светског рата проглашен је за непожељног. После бројних малтретирања, Немци су га присилили да поднесе молбу Светом Архијерејском Синоду да буде ослобођен управљања Жичком Епархијом и да му се постави заменик.

На Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. епископ Жички Николај је пребачен у манастир Љубостињу, одакле је депортован у логор Дахау.

10. октобра 1941. Немци су бомбардовали Свету Жичу, а затим упалили оно што бомбама није било разрушено.

Бомбардовање Жиче био је најтежи удар епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове Жиче пре рата. И тешко би преживео вест о страдању Жиче, да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: "Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала и дизала се са народом. Сва слава Манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању Српскога народа, заправо, Жича би изневерила себе и своју прошлост".

 Црква Светих Апостола

Црква Светих Апостола (почетак XIV века)

 Агиазма

Агиазма

Велика манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, припада тзв. рашкој градитељској школи. Жича представља већ потпуно сазрели архитектонски прототип који у типолошком погледу завршава серију споменика формирану од цркава Св. Николе, Ђурђевих Ступова и Студенице. Као таква, била је узор за грађење многих потоњих цркава и манастира у каснијим вековима.

 Архитектонски цртеж основе цркве Светог Спаса

Архитектонски цртеж основе цркве Светог Спаса

Црква Светог Спаса је једнобродна грађевина, монументалних димензија за своје доба, са олтарским простором усмереним према североистоку и са пространом припратом са пиргом на југозападној страни. Основа цркве има облик слободног крста. Дужина основе је 44 м, међу највећим у Србији средњег века. На западној страни је пространи нартекс, са крстастим ребрастим сводовима. На улазу се налази висока кула. Фасада је обојена у црвено, као манастири у Светој Гори.

Наос цркве је подељен на три травеја међусобно одвојена пиластрима. На пресеку источног травеја и трансепта подигнута је купола на пандантифима у облику неправилног круга (север-југ 5,58 м, а у правцу исток-запад 5,21 м). Купола је споља осмострана.

Спољашњи изглед цркве карактерише њено уздигнуто подужно тело засведено двосливним кровом. Оно је пресечено најдоминантнијим делом, куполом коју наглашавају масивно кубичасто постоље и високи тамбур са фризом слепих аркада под стрехом.

 Подужни пресек цркве Светог Спаса

Подужни пресек цркве Светог Спаса

У западном делу цркве, убрзо после завршетка, срушен је зид између наоса и припрате. Сматра се да је то урађено због Стефановог крунисања да би се повећала сама унутрашњост храма.

На спрату је постојао простор, катихумена, од кога су сачувани неки делови. Из ње се излазило у капелу на спрату пирга, која се везује за боравак Светог Саве у Жичи. Архиепископ Данило тврди да је Сава ту имао своју катихумену одакле је и пратио службу свога наследника Арсенија, кроз прозор импозантних димензија који је уметнут између наоса и катихумене.

Бочне капеле, које се налазе уз припрату, личе на посебне грађевине. Оне су посвећене светитељима чија су имена славили ктитори. Северна капела посвећена је Светом Сави Освећеном из Јерусалима, по коме је млади Растко Немањић узео монашко име. Јужна капела посвећена је Светом Архиђакону Стефану. Обе су подигнуте са намером да буду надгробне цркве својих ктитора.

Стицајем околности, Стефан Првовенчани је сахрањен у Студеници. Свети Сава је сахрањен у старој бугарској престоници Трнову, где је био у дипломатској мисији. Његове мошти је касније краљ Владислав пренео у манастир Милешеву. На крају их је Синан-паша спалио на Врачару при неуспелом покушају да уништи његов култ у народу, 1595. године.

 Црква Светог Спаса

Црква Светог Спаса

 Црква Светог Спаса

Црква Светог Спаса

Црква Светог Спаса је прошла кроз грозоте ратова, пожара и разарања сваке врсте, која су пуних седам и по векова пратила њену историју, па је право чудо што је њено сликарство и у тако скромном обиму до данас уопште очувано.

Унутршњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама. Од целокупног њеног монументалног сликарства једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег, из двадесетих и тридесетих година XIII века - из доба њених првих ктитора, и то само у певницама и кули. Више је сачувано живописа у олтару, наосу, капелама и на улазу, обновљеног у првој половини XIV века. Све остале исликане просторије цркве потпуно су уништене.

Било је то сликарство изразите лепоте, невиђено до тада у Србији. Према Теодосијевој тврдњи, Свети Сава је 1219. године повео из Константиновог града византијске мраморнике и сликаре у намери да доврши Жичу. Осим тога, он уводи обавезу сигнирања, исписивања натписа и имена светитеља на српском језику. Овог обичаја строго су се придржавали, од времена осликавања Студенице па све до краја XIII века, поручиоци живописа средњевековне Србије.

 Распеће Христово

Распеће Христово (источни зид јужне певнице, 1220-1221.г.)

У зидном сликарству Жиче распознају се три хронолошко-стилске целине:

Прву чине фреске настале после стицања црквене независности, 1219. године. Аутори ових фресака били су цариградски мајстори и оне најављују монументални стил XIII века. Апостоли, Распеће и делови Скидања с крста сачувани су у северној и јужној певници, као и попрсја Арханђела у лунетама портала бочних параклиса. Као и код студеничког сликарства (ово му је сликарство најсродније), озбиљност и достојанственост, хеленистичка лепота ликова и ставова фигура, али хладан и таман колорит, представљају израз оне мистичке духовности, која је прихватила хеленистичке облике и захватила византијско православље.

Другу целину чине слабо очуване фреске у капели куле, настале почетком четврте деценије XIII века. Као дела мање талентованих провинцијских мајстора, ове фреске показују оданост сликарству тзв. касно-комнинског стила.

 Успење Богородице

Успење Богородице, детаљ (западни зид наоса, почетак XIV века)

Најзначајнију целину чине најмлађе фреске настале између 1309. и 1316. године, у време велике обнове после страдања од Кумана. Радили су их мајстори познате сликарске радионице краља Милутина. У тадашњој обнови сликари су, вероватно по диктатури наручилаца, поновили стари иконографски распоред, величину фигура и сцена светосавског сликарства, остављајући у певницама недирнут првобитни живопис. Неки од примера су: огромно Успење Богородице на западном зиду наоса, повеља Стефана Првовенчаног Жичи, његов и синовљев портрет и ликови Апостола Петра и Павла, изведени на зидовима пролаза испод куле звоника.

Циклус великих празника започиње композицијом Благовести, а завршава се великом сценом Успења Богородичиног, на западном зиду.

* * *

Не бој се, само веруј

 Христос Спаситељ

Христос Спаситељ

" ... Придружите се и ви сви овом напору. Да би се зло отклонило, а добро зацарило. Нема никога међу вама који не може учинити нешто за спасење свога народа и човечанства. Ма и једна молитва дневно, и једна милостиња, и један уздах ка Ономе Који једино може спасти свет, све су то лепте које Он види и не одбацује. Срећа света зида се изнутра из сваке човечије душе. Мир у свету успоставља се обнављањем изнутра свакога ко зна за Бога и за душу. Сви можете бити заслужни за срећу и мир рода људског. Учините, дакле, неки подвиг који вам наређује закон Христов. Да кад дођу срећнији и мирнији дани, сви можете рећи да сте и ви допринели томе својом лептом. И када се буде славила крајња победа добра над злом, победа Христа над паклом, да и ви будете учесници те победе, као Христови помоћници, сатрудници и сапобедници. Света Жича вас дочекује и испраћа са истим поздравом, који значи светлост, храброст, снагу, радост и утеху. А тај поздрав гласи: НЕ БОЈ СЕ, ЧЕДО, САМО ВЕРУЈ!

Свети Владика Николај

Прочитајте још:

Жича кроз векове - Свети Владика Николај

___________________________

1. Монографија "Манастир Жичa" - припремило сестринство Манастира, 2004. год.
2. Каталог изложбе "Доба светлости", приређене поводом јубилеја "Осам векова манастира Жиче" (Народни музеј Краљево и Српска академија наука и уметности)

 

Галерија фотографија