Задужбине Немањића
 Задужбине Немањића

ИЗБОР
Насловна » Задужбине » Богородица Љевишка

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка XI века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем XII века, а затим непрекидно од почетка XIII (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине XV века. Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Косово, Тетово, Скопље и Зету, град је нарочит значај добио у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Неко време је био престоница српске државе. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.

Богородица Љевишка је била главна црква Призрена. Темељно ју је обновио краљ Милутин уз помоћ призренских епископа Дамјана и Саве, између 1306-1309. године. Архитекта, протомајстор Никола, подигао је храм са пет купола којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду, који је био један од омиљених обитавалишта владара, посебно последњег Немањића. Призренска катедрала била је посвећена Богородици.

 црква Богородице Љевишке

Призрен, црква Богородице Љевишке

Једна од најлепших српских средњевековних цркава петокуполна је грађевина, настала спајањем првобитне тробродне базилике, од које су сачувани бочни зидови, и крстообразног храма са спољном припратом изнад које је постављен двоспратни звоник са две бочне капеле. Вешти и даровити протомајстор Никола испољио је своју градитељску способност како у просторном и конструктивном решењу, тако и у декоративној обради фасада зиданих наизменичним редовима опеке и сиге, уз употребу керамопластичних елемената. Керамички умеци у виду полукругова или исечака круга, меандра, цветова, звездица, глава животиња, наглашавају отворе грађевине, или попут натписа водоравно теку дуж апсиде.

И по паду Србије под Турке, Саборна црква је једно време била хришћанска богомоља, о чему сведочи запис непознатог ученог муслимана који је, на пажљиво изабраном месту (на фресци), урезао стих највећег персијског лирика Хафиза, у којем је изрекао да се у његовом оку настанила лепота виђеног: "Зеница ока мога теби је гнездо" (почасти нас уласком, ово је кућа твоја). Емпатију исказану стихом изазвала је управо Богородица Љевишка, драгуљ међу двадесетак цркава Призрена.

 Богородица Елеуса са Христом Хранитељем

Богородица Елеуса са Христом Хранитељем

Сликани програм Богородице Љевишке из 1308-1314. године, богат је и сложен. Величина храма је допуштала да у њему буду изведени бројни циклуси и појединачне фигуре.

С обзиром да је црква посвећена Богородици, у сликарском програму је, представама и натписима, Мати Божија наглашена у већој мери него иначе.

Прва представа Богородице потиче са једне од свега три фреске које се датују у трећу деценију 13. века, у време када је Стефан Првовенчани обновио призренску катедралу.

У јужном броду цркве налази се Богородица са Христом Младенцем, у натпису названог Хранитељем. Стога је представљен са кошаром за храну. Богородица се према стилу везује за сликарство 12. века, без уобичајене мреже линија које моделују лик.

Богородица Љевишка први је очувани споменик дворске сликарске радионице краља Милутина. Сликарима Михаилу и Евтихију из породице Астрапа приписују се потписани ови сликарски програми, а атрибутивним методом са сигурношћу им се приписују и Краљева црква и Грачаница, ова потоња, као и други велики храмови непотписана, можда услед већег броја сликара који су извели живопис. Приписују им се и сликарство појединих цркава Солуна и Свете Горе, а у везу се доводи и други слој сликарства Св. Апостола у Пећи и други слој живописа Жиче.

У Богородици Љевишкој радило је више мајстора, од тога два главна, која имају особен и изграђен рукопис. Добро остварену и уједначену целину сликарства Љевишке остварио је главни сликар, протомајстор. Михаило Астрапа је поделио боје, уз саветника, вероватно некадашњег призренског епископа Саву, тада већ Саву III.

 Света Варвара

Света Варвара, 1308-1314. год.

 Христос чувар призренски

Христос чувар призренски,
1308-1314. год.

Први мајстор лако се познаје по најбољим партијама, попут ликова Св. Варваре и Христа Призренског. Обод лица је сасвим таман; зелени подслик приметан је на свим ивицама, некада и ширим површинама лика, док су окери, румени и бели наноси светла лазирно, танко нанешени преко. Стога лица делују као да се помаљају из таме, зелена је доминантна, а ипак је добијена и топла гама захваљујући завршним потезима.

Љевишка је први споменик у којем се у Србији представљају светитељке. Издваја се, по лепоти, Св. Варвара. Богати, племићки украс главе, као и одежда, тек су оквир за лик оностране лепоте.

Од Богородице Студеничке, у српској средини је био обичај да се општи култови прослављају на локални начини и да се именима светих додају топонимски епитети. У Љевишкој је представљен Христос, чувар призренски. Лик је истанчано моделован попут икона.

 

Припрата је садржавала портрете Немањића, које је са доње стране и делимично вертикално опасивао амблем царског црвеног двоглавог орла, који се овде јавља као симбол Христа - цара, сведржитеља. На површини целог источног зида припрате, на површини коју је свако сагледавао пре уласка у храм, знамо за представе само два лица, ктитора - краља Милутина и његовог оца, Уроша I Великог, од кога је очуван натпис који је пратио портрет. Преко пута, на западном зиду, над улазом је очинска попрсна фигура Симеона Немање, који гестом оранта моли за своје потомство. Десно од њега је Свети Сава, а у наставку свећоносац. Лево од Симеона Немање су Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, у то време у милости Милутиновој. Очигледно је преузимање етикеције и одора византијског двора.

Иако се у живопису усталио обичај представљања хоризонталног низа Немањића, некада у поворци, у Љевишкој је представа Симеона Немање обогаћена натписом у којем је назван ктитором све српске земље. Постоји још само пример из Пећке патријаршије у којој се поред портрета Симеона и Саве означава да су ктитори "овога места светог". На тај начин су Немањићи натписима у Љевишкој и Пећи проглашени утемељивачима цркве и државе, заступницима и представницима поданика у екумени.

 Ктиторски портрети Немањића

Ктиторски портрети Немањића, 1308-1314. година

Богородица Љевишка је један од првих споменика наративног стила. Тежња да сликарство буде илустративно и да на повезан начин, с мноштвом детаља и мотива, прикаже догађаје довело је, истовремено, до већег броја сцена мањих димензија него што је раније био случај. Сликана архитектура и пејзаж постали су значајни чиниоци структуре сцене, омогућавајући да се нагласе важне личности или дешавања, које се некада оптички истурају у први план или испред њега. Детаљи су преплавили слику. Сваки од њих има самосталну вредност. Од орнамената мотива срца, љиљана, вреже, геометријског облика ни један се не понавља и сви су из руке сликани.

 Лествице Јаковљеве

Лествице Јаковљеве

 Рођење Св. Николе

Рођење Св. Николе

Турци су 1756. године претворили цркву у џамију и дебелим слојем малтера прекрили фреске које су поново откривене приликом истраживања и конзерваторских радова 1950-1952.

___________________________

1. Каталог изложбе "Косово и Метохија - задужбине и дарови" - група аутора, издавач Народни музеј у Београду, Публикум, Београд, 2013.
2. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.