МЕТЕОРИ

Метеори су група високих и неприступачних стена оивичених манастирима, скитовима и келијама, у чијим су пећинама од 11. века настајале прве испоснице хришћанског монаштва на овим просторима. Налазе се у непосредној близини града Каламбаке, у области где река Пенеј улази у северозападни део прелепе Тесалијске равнице (Грчка) и сусреће се са подножјем масивног планинског ланца Пиндос. Овај предео, очаравајући и нестваран, један je од најлепших на свету. Као природни феномен, Метеори су свакако јединствени - високe стенe, које гледајући из далека личе на камену шуму, овде се неочекивано уздижу, стварајући истовремено осећај страхопоштовања и усхићења.

Научници тврде да се ова скупина стена, као и стварање трикалске долине, приписује такозваном тритогенском периоду од пре око 60 милиона година. Ниво воде која је овде образовала затворено језеро знатно се повећао, да би се на крају, кроз отвор Темпе, вода слила у Егејско море. На тај начин настаје регија која је насељена тек знатно касније - Тесалија је једна од области у којој су биле смештене најстарије грчке насеобине.

Није прецизно утврђено када се тачно монаштво појавило на Метеорима, али је сигурно да је у 11. веку већ било монаха и испосника. Они су живели у пећинама или малим келијама где су се посвећивали молитви и постојаном изучавању раних православних текстова. Силазили су сваке недеље и великим празницима како би заједно вршили литургију у манастиру Дупјани, која је временом названа Кириако (грчки - недеља). Oснивањe првог манастира у 11. веку, а потом и цркве Протат по угледу на цркву под истим именом на Светој Гори (Атос) означило је почетак организоване монашке заједнице на Метеорима.

Величанственост пејзажа и сигурност од нападача, пљачкаша и злочинаца коју су монаси уживали живећи на једва приступачним врховима ових стрмоглавих стена, водило је годинама ка стварању велике, присне заједнице састављене од више манастира потпомогнутих многобројним поклонима и привилегованим одобрењима од стране побожних владара и аристократа. Данас само шест манастира још увек живи: Преображење Христово, Свети Варлаам, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица и манастир Св. Првомученика Стефана.

ВЕЛИКИ МЕТЕОРОН - ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО

Монах Атанасије je дошао са Свете Горе на Метеоре 1334. године. Имао је тада само једну жељу - да оснује манастир организован на исти начин као што су манастири на Атосу. Окупио је око себе више монаха из суседства и попео се на Платис Литос (Широк Камен) - огромну стену која се уздиже 613 метара изнад нивоа мора, a 413 метара у односу на Каламбаку - која је господарила целокупним пределом. Стену је назвао Метеорон (метеор или, у овом случају, ваздушни простор) с обзиром да је изгледала као да виси између земље и неба. Све до данас, читав комплекс стена носи назив Метеори. На врху стене, који је широк око 6 хектара, започели су подизање прве од зграда која је касније постала чувени манастир Велики Метеорон. Атанасије је поставио прва правила монашког живота на Метеорима.

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328-1344), краљ Србије Стефан Душан окупирао је Тесалију и оближње провинције, а свог полубрата Симеона именовао деспотом Атолије. После смрти Стефана Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Симеон је био веома побожан човек и увелико је помагао манастире Метеора. Умро је 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи.

На повратку у Тесалију да преузме престо, Јован је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са таквом мудрошћу и стрпљењем. Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.

Након година непомућене сарадње са Јоасафом, која је резултирала даљим развијањем манастира и његовим све већим утицајем, Атанасије је умро и био сахрањен у свом манастиру. Јоасаф га је наследио као игуман и довршио задатак који су он и Атанасије заједно започели.

Стена на којој је подигнут манастир Преображења Христовог се налази у западном делу комплекса Метеора и највећа је у целој области. Висина стране са које се пење ка манастиру је 250 метара. Први пустињаци су се попели на стену помоћу скеле направљене од греда учвршћених клиновима у пукотине. Трагови оваквих скела се и данас могу видети. У прошлим временима се успињало висећим лествама или мрежом (званом вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани горе ка манастиру уз помоћ чекрка. Међутим, од 1923. године кратак тунел са степеницама издубљеним у стену су мало олакшали пењање.

Саборна црква манастира, посвећена Преображењу Христовом, изграђена је у атонском стилу и смештена је у централном делу комлекса. Изузетан је пример II и III периода византијске архитектуре. Католикон је дугачак 42 метра, а дванаестострана купола је ослоњена на четири стуба и уздиже се на висину од 24 метра. Са архитектонског аспекта, ради се о тробродном храму са уписаним крстом, три куполе и бочним апсидама. Главна манастирска црква састоји се из спољашње припрате, припрате главног храма и свете беме. Света Бема, која је некада била главна манастирска црква, је мали храм са уписаним крстом и куполом, који је изгубио припрату када је изграђен велики храм. Дужине је 10 метара, а подигао га је пре 1382. године оснивач манастира, Св. Атанасије. Цркву 1388. године довршава Јоасаф, да би 1484. била и осликана.

Припрата је пространа, са девет малих купола и ослања се на четири стуба. Са десне стране у дубини, на северној страни нартекса, је гроб двојице оснивача манастира, Атанасија и Јоасафа, поред кога је фреска са њиховим портретима и манастиром између. Спољашња припрата је осликана малобројним фрескама и у њеном центру се налази улаз у главни део храма.

Централни храм је врло светао и препун фресака. Натписи и други извори потврђују да је изграђен 1552. године, у време једног од изузетно способних игумана манастира, Симеона. Храм је осликан фрескама које обрађују теме из историјског, догматског и литургијског циклуса цркве, са чувеним страдањем светаца. Настале су као плод снажног уметничког надахнућа, спретности и пластичности и на њима се истиче истанчан осећај за боје и детаље. Ставови стручњака нису усклађени, али се чини да воде до закључка да су фреске храма Преображења Христовог последње дело чувеног критског иконописца и фреско сликара Теофаниса.

Иконостас је од дрвета, позлаћен и представља значајно уметничко дело. Израђен је 1791. године и украшен фигурама животиња и биљним мотивима, а иконе на иконостасу су од изузетне уметничке вредности.

Осим главнe манастирскe цркве, постоје још три мања храма изграђена у различитим периодима. Први храм подигао је у 16. веку Продром. Храм има дрвени иконостас и бројне фреске. Други је храм Св. Константина и Јелене, подигнут 1789. године, такође са дрвеним иконостасом, али без фресака. Последњи је храм Св. Атанасија, у близини изласка из манастира. Кухиња је једна од најстаријих зграда, у чијем центру се налази велико огњиште где су се припремали скромни оброци за монахе, као и пекара која је некада производила на стотине векни хлеба сваког дана за заједницу и њене госте.

У време када је манастир имао пуно монаха, коришћена је и пространа трпезарија, данас претворена у музеј, у коме се чувају вредни експонати: крстови и њихове футроле, епитафи и иконе, свете чаше и јеванђеља, свештеничке одоре, златне и оловне буле и друга историјски и уметнички значајна документа. Посебно треба истаћи дрвени крст, дело монаха Данила, који је рађен читавих десет година. Само на једној страни представљено је десет приказа са више особа и 24 са по једном особом.

Иза трпезарије је манастирска болница, изграђена 1572. године.

___________________________

1. "Метеори - Историја манастира и монаштва" - Теохарис М. Проватакис
2. "Метеори - Свете стене и њихова историја" - Туристички водич

"Овде, на овим јаловим стенама које су постале палате за хиљаде ходочасника, православни монаси научише да буду мудри у мислима и скромни у уверењима."

Галерија фотографија