ИЗ ХИЛАНДАРСКЕ САМОЋЕ
Стеван Станић за монографију "Хиландар - Александар Греци"
... Деценијама је то усамљено хиландарско језгро монаштва и старе српске
културе било одсечено и готово недоступно, чувајући у непрекинутом низу
пуних пет стотина година (од XII до XVII века) своју дуговеку уметничку
традицију неимарства, сликарства, орнамената, рукописа, минијатура ...
минијатура - често по таленту, сведености и уметничкој вредности чистих
малих Матиса или Пикаса ...
Конаци
Из колоне "фотографских ходочашћа", један седи сада ту преда мном, и на моје питање, где су му људске фигуре, где су хиландарски монаси и игумани, зашто су хиландарски простори тако празни и чисти, једноставно каже "ту су".
"Ту су, свуда и у свему", каже сад мало опширније и није разочаран мојим питањем, већ загонетно ћути и чека да сам откријем оно чега у сваком његовом хиландарском кадру највише има. САМОЋА! Самоћа тих безимених људи, самоћа и ћутање читавих генерација тих безимених људи у црном, који из века у век, далеко од властожетељства и славе, креирају све ово што видимо на Грецијевим фотографијама; све што су градили, зидали, сликали, клесали, садили, бележили, преписивали, и таложили своме потомству у аманет на право битисање, равноправно са осталим културама и великим светом. САМОЋА коју је за свој доживљај Хиландара открио Греци, почиње да бруји симфонијски из сваког укртелог ћилибарског камена, из ружичасто избледеле опеке, смерног уцвалог лијандера, напукле иконе Богородице Одигитрије, светлуцања патинираних иконостаса ...
Бунар Светог Саве, Најстарији српски камен, Монашке келије
"Ако нема великих љубави, то је зато што нема велике самоће". Љубав која
се рађа из самоће. То ћутање и опојну љубав самоће донео нам је Александар
Греци из "свог Хиландара".
