Страдање манастира

Црква нове Архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Страдала је већ крајем XIII века. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији. Архиепископија је била пребачена у Пећ.

Опустошену Жичу обновио је Архиепископ Јевстатије II (1292. - 1309.), један од најзначајнијих људи које је Црква имала у Средњем веку. Највећи посао био је обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Жича је била у тој мери опустошена од страних пљачаша да више никада, и после свих обнављања, није повратила првобитни сјај. И Јевстатијев наследник, Сава III (1309. - 1316.), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа.

Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Средином XVI века њени је монаси напуштају, спасавајући се у крајевима преко Саве.


Изглед рушевина цркве из 1822. године

Године 1562. Митрополит смедеревски Захарије затиче манастир пуст. За монахе он подиже келије, па је до краја XVIII века манастир био настањен.

Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заоставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати између 1804. и 1805., Жича је убрајана међу запустеле манастире. Карађорђе је посетио 1806. године и тада је обећао да ће је обновити, што је и учинио подигавши келије од четири спрата. За време устанка (1804. - 1813.) Жички монаси су учествовали у бојевима с Туцима, а након слома устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена.


Пројекат за обнову из 1857. године

По одлуци Светог Синода од 4. 4. 1854. г. Епископ Шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију Жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира.

Све до 1928. то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два Светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција Жиче.

Врх стране