Сликарство Жиче

Црква Светог Спаса је прошла кроз грозоте ратова, пожара и разарања сваке врсте, која су пуних седам и по векова пратила њену историју, па је право чудо што је њено сликарство и у тако скромном обиму до данас уопште очувано.

Унутршњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег, из двадесетих и тридесетих година XIII века - из доба њених првих ктитора, и то само у певницама и кули. Више је сачувано живописа у олтару, наосу, капелама и на улазу, обновљеног у првој половини XIV века. Све остале исликане просторије цркве потпуно су уништене.

Било је то сликарство изразите лепоте, невиђено до тада у Србији. Према Теодосијевој тврдњи, Свети Сава је 1219.г. повео из Константиновог града византијске мраморнике и сликаре у намери да доврши Жичу. Осим тога, он уводи обавезу сигнирања, исписивања натписа и имена светитеља на српском језику. Овог обичаја строго су се придржавали, од времена осликавања Студенице па све до краја XIII века, поручиоци живописа средњевековне Србије.


Христос Спаситељ

У зидном сликарству Жиче распознају се три хронолошко-стилске целине:

Прву чине фреске настале после стицања црквене независности, 1219. године. Аутори ових фресака били су цариградски мајстори и оне најављују монументални стил XIII века. Апостоли, Распеће и делови Скидања с крста сачувани су у северној и јужној певници, као и попрсја Арханђела у лунетама портала бочних параклиса. Као и код студеничког сликарства (ово му је сликарство најсродније), озбиљност и достојанственост, хеленистичка лепота ликова и ставова фигура, али хладан и таман колорит, представљају израз оне мистичке духовности, која је прихватила хеленистичке облике и захватила византијско православље.


Распеће Христово (источни зид јужне певнице, 1220-1221.г.)

Другу целину чине слабо очуване фреске у капели куле, настале почетком четврте деценије XIII века. Као дела мање талентованих провинцијских мајстора, ове фреске показују оданост сликарству тзв. касно-комнинског стила.

Најзначајнију целину чине најмлађе фреске настале између 1309. и 1316. године, у време велике обнове после страдања од Кумана. Радили су их мајстори познате сликарске радионице краља Милутина. У тадашњој обнови сликари су, вероватно по диктатури наручилаца, поновили стари иконографски распоред, величину фигура и сцена светосавског сликарства, остављајући у певницама недирнут првобитни живопис. Неки од примера су: огромно Успење Богородице на западном зиду наоса, повеља Стефана Првовенчаног Жичи, његов и синовљев портрет и ликови Апостола Петра и Павла, изведени на зидовима пролаза испод куле звоника.


Успење Богородице, детаљ (западни зид наоса, почетак XIV века)

"Вај! Вај! Умре Извор Живота, Мати Господа мога!
Сиђи, сиђи, Владико, да Мајци дужан,
узвратиш што дугујеш за одгој!
Испружи руке, прими Мајчину Душу,
Ти који си у руке Очеве предао
Дух свој на Крсту.
Кликни к њој неки слатки шапат:
Дођи Лепото, Најблискија моја ..."

(Свети Јован Дамаскин)

Још једна композиција жичке иконографије ретка је и необична. У жичкој фресци Вечни Логос, као Ветхиј Денми (вечни Бог коме у постојању нема ни почетка ни краја), приказан је у сцени Благовести у божанској и небеској светлости како се оваплоћује у Богородичином телу. Празник Благовести је дан када се објављује предвечна тајна Божија о спасењу света, оваплоћењем Бога Логоса. Због тога се тај дан и назива "почетком нашег спасења".


Вечни Логос

Циклус великих празника започиње управо композицијом Благовести, а завршава се великом сценом Успења Богородичиног, на западном зиду.

Врх стране