Монашко живљење

Архимандрит Емилијан

Монашки живот се родио на Истоку, у доба цара Константина, и проширио се као свеопшти (саборни) пример и узор. Манастир је антитип (одраз, праобраз) Јерусалима, Царства Божијег. И у раној цркви, агапе, заједничке трпезе, апостолска заједница у Јерусалиму и апостолске општине, биле су праобрази монашког живота. Монаси девством, подвигом, постом, општежитељним животом, послушањем, сиротовањем и уопште духовним наоружањем тих високопарних орлова, називани су најлепшим придевима и највећим похвалама.

У манастиру се све одвија уз многу једноставност и људскост, истовремено пак на божански и откривењски начин. Личности и предмети ту чине живљење необјашњиво по мерилима овога света. То је заједница, дубока реч и дубок начин живота уподобљенога (примењенога) по Богу. То је место присуства човека и, сада и овде, место присуства Бога, где се простор освештава и очувава есхатолошка усмереност. Заједнички живот у "граду" није усредсређен на остварење световних и идеолошких циљева, него на духовни живот, који је изаткан од подвига и мистичног сезања ка виђењу Бога. Овај град - манастир је као каква радионица, у којој су услови пробрани и измерени, и настојања се не односе на нешто жељено, већ на Жељенога - самога Бога, Који је сишао са небеса и живи управо у људским сасудима свакога од нас.

На почетку сваке године послушници примају, из руку Христа и светога Ктитора - преко игумана, кључеве и потребне алатке, као литургијске сасуде. Сваки монах, служећи потребама братства, врши службу једног тела и доноси свој принос као верни економ. Слуга је на послушању међу братијом, хитајући са жаром да достигне брзину смиреноумља. А онај ко је самовољан, независан и ко сам себе управља, остаје сам. Док послушник, на послушању, које споља посматрано "смирује", јесте најблаженији.

Рад, а посебно свезаједништво, и различите манифестације заједничарског живота, представљају одиханије (одмор), игру и радост пред Господом.

Нарочито пољопривредни радови одмарају монаха, вежбају тело да би остало у будности духа, а ум остављају слободним за бављење својим занимањем (= умном молитвом). Уз то, такви послови у изобиљу пружају чисту храну, на којој су подвижници и општежитељни одувек расли.

"Надзиратељство" и послови у канцеларијама уређују трудољубиво добар ред у братству и разгоне непожељне ситуације.

Служитељи и појци цркве примају плату због своје ревности, али и због, по нужди, поделе пажње своје.

Трпеза је свакодневно пуна. Служитељи кухиње желе и прижељкују да изгледају неуморни. Заједничка трпеза, уз своје службено обележје, изражава и преображај свих телесних потреба, где тело постаје богоносни орган.

И гостопримница је стално приправљена. Гостопримци су увек расположени; вратари, љубазно дочекујући посетиоце, на кратко "живе" са њима и деле њихове жеље и доживљаје, топли и благочестиви, а старци Манастира ћутљиви и стрпљиви.

Послушања везана за седење имају своје добре стране, као и незаобилазне оне друге. Тамо се ради уз молитву. И послушници на тешким пословима увек су приправни и снажни.

Не заборавимо пак и послушање ватрогасаца. Закопчани до грла, одмах стижу до жаришта пожара. Сваки од њих свестан је своје одговорности.

Могућа употреба савремене технологије, уз расуђивање, нема за циљ развој производње или профит, него принос брату и преношење у лични живот помагала која омогућавају учинак.

 

А најлепша и најчаснија прилика за братство је сваки нови постриг. Друго крштење, "поновно рођење", препород на нови живот. Брак. Измена Деснице Божије. Постризавани посред радосне браће, молитвених жеља и поруке службе (Чина) монашења, и певања "Господе помилуј", постаје равноанђелски, како би ходио и размишљао као анђео ...

Врх стране