Жича кроз векове

Свети Владика Николај

... Помислите да се неко од нас претвори у дух један неумрли и бесмртни и да је још пре седамсто година стајао у овој светој Жичи и посматрао шта се ради с народом српским и шта бива са овим великим и славним светињама српским. Саборе, господу српску и српски народ - то би могао да види тај који би стајао на кубету и посматрао кроз векове судбину народа српског. Први сабор: освећење чудесне цркве какве није било на Балкану, осим можда само Аја Софије у Цариграду. Свети Сава није тада штедео нити блага свога, нити зноја свога само да постави једну светињу која би сама собом ћутке прослављала Господа Бога Творца и Сведржитеља , па је сазвао мајсторе из Солуна, из Цариграда, са острва и из Азије и сам послове надзиравао, да би све било савршено. И када је Жича била готова, она је као сунце засијала.

Тај дух невидљиви видео би даље како Жича цвати и расте исто онако како цвати и расте благостање српскога народа, како Жича постаје све утицајнија на српски народ и како народ српски постаје све утицајнији на Балкану и целом овом делу еврпског континента. Онда би видео како народ зида, попут Жиче, цркве на све стране и украшава целу земљу храмовима Божијим и пева у славу Божију, где народ, причешћен, постаје следбеник Божији, јер сви ми, у том смислу, треба да постанемо следбеници Божији ...

Ако гледамо како се народ српски развијао унутра и споља, видимо да Жича расте и духовно и морално и постаје административно средиште, јер одатле иде закон и управа над целом српском земљом. Одавде иде управа и над војном силом, до извесне мере и извесног времена. Јер, ово је било прво утврђење на ивици земље српске на северу.


Црква Светог Спаса - детаљ

Па онда, тај дух који би посматрао, видео би како се поквари властела српска, како се завади и поче отимати о власт, господство и богатство и видео би онда како Жича немаде утицаја више него што је имала, како се Жича испразни, како у њу више не долазе врховна господа српска, него само српски прост народ, да се клања живом Богу и моли њему за спас народа српског.

Онда би видео како долази у том времену страшном и ровитом један кнез из друге династије, а не од Немањине, како то долази Лазар са својом супругом Милицом и синовима, да се овде моли Господу Богу и Светом Сави да спасе српски народ од турске најезде. Видео би онда како пропада царство српско и како настаје пропаст Жиче. Видео би како остаје Жича пуста, не само од господе српске него и од народа. Народ заплашен није смео долазити. Путеви око Жиче су пропали. Народ побегао у гору и склонио се у планину, а Жичу је гледао са висине планинске и плакао над Жичом и својом судбином.

Тада би онај, који је стајао на кубету Жиче, гледао како долазе пљачкаши који односе злато и сребро, које је остало од Немање, синова његових, од Милутина до Душана и Уроша, како све пљачкају и односе, како сиромаши Жича и сав народ српски. Народ у опанцима, народ са комадом проје, са сузама у очима, са погледом у небеса упртим, ћутљив. Таква јесте и Жича. Па би онда гледао како камен по камен пада из зидина Жиче, како змија по змија улази у покварене зидове Жиче, како трње и коров ничу и како свако узима имања Жиче. Видео би да и српски народ доживљује исту такву судбину. Онда би видео шта бива доцније, како се сељак и поп, сељак неписмен, а поп полуписмен, дижу на устанак против Турака, долазе ноћу у Жичу и са сузама моле се прађеду духовном, Светом Сави, да се он моли Господу Богу да би опростио народу грехове. Видео би како сељак и поп устају, како народ добија победу за победом, како се ствара мала Србија и како у тој малој Србији већ почињу се бринути и мислити на Жичу, како долази зидар са малтером и почињу Жичу оправљати у време Кнеза Милоша и Михаила, и у време бесмртног владике Јање.

Па би онда видео и најновије догађаје, како у Жичу долазе два краља, последњи Обреновић и први Карађорђевић, да обојица буду миропомазани у овој Жичи. Многи су тада чули први пут за Жичу и згранули се када су видели Жичу, какво име има, а какву немоћ Жича скрива.

Па би онда дошао до данашњег времена и видео би ово. Земља наша сва уједињена, народ наш сав сједињен и ослобођен. Држава порасла, народ порастао. Опорављена земља од рата, излечена, обогаћена, и сада долази ред на мајку Жичу.Тако ради и мајка код куће. Када су сва њена деца од ратне крви убрисала се и опрала и обукла се у нове хаљине, када је сву своју децу видела обучену и излечену и убрисану, онда и она, као мајка, као што и бива, последња почиње да се уређује, да се пере, да се чисти и одева, да би она засијала материнским лицем на збору својих синова и деце. То вам је историја Жиче до данашњега дана ...


Црква Светог Спаса - детаљ

... Када чујете о Жичи, о крунисању првог краља српског, кога је крунисао Свети Сава, ви видите како је Свети Сава непрестано учио народ, а није га учио ништа плитко и привремено, него је учио науку Христову, учио га о ономе што је вечито.

Он је учио и догмама и истинама, јер наука о догмама и истинама јесте основ душе човечије у целом свету. Ко то не проучава и то заборавља, а све друго чита и учи, тај се може звати хришћанином, православним, Србином, али тај ће бити исто тако као непотребна хартија или материјал. Истина се мора знати, јер је истина основ живота човечијег. Када се истина зна, онда се зна и пут, онда човек зна и правду Божију, и којим путем треба да иде. Истина је огледана у Вјерују хришћанског православља. Зато видимо светог Саву да не говори о политици много, не говори ни о друштвеном животу, ни о дневним питањима онога времена, него једнако о Јеванђељу, о догмама, о великим истинама. Он свој народ спрема за нешто велико. Па ви знате, када се спрема грађевина висока од 20 до 30 спратова, тада се полаже дубок и јак темељ. И Свети Сава полаже дубок и јак темељ науке хришћанске, вере хришћанске и истине хришћанске.

Он то ради овде у Жичи. Жича је слична другим манастирима, али опет није то што су други манастири. Они су манастири више повучени, за лични подвиг, за исцељење болних. И овде су се исцељивали болесници, али то није главни задатак Жиче. Као што је апостолима свима дато да проповедају Јеванђеље, али им је дата нарочита карактеристика. Тако је и нашим манастирима дат нарочити пут. Жичи је дато да утврђује науку Христову, да утврђује и шири логику јеванђелску у народу српском, да разум народа продубљује, утврђује, проширује. Када је Жича створена и сазидана, Свети Сава је почео тај задатак вршити. Он је почео са Вјерују, са догмама, са истинама хришћанским. Све истине садрже се у вери. А како човек треба да живи, то се учи у другој науци, а то је наука о владању. Прво, наука о вери назива се догматика, а ово друго етика, вера и владање, логика и етика, наука о вери и наука о владању.


Црква Светог Спаса

Па онда, има још једна разлика између Жиче и осталих великих и славних наших светиња, којима се људи диве, често странци много више него ми сами. Тамо, у другим местима, дан и ноћ се моле Богу. Овде вођи народни, духовни, морални и војнички долазе. Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, учитељи учења, овде су долазили архиепископи и епископи, овде се дају велики и водећи примери који су за морал, за кохезију, за јединство друштва и цркве.

Врх стране