Manastir Studenica
Naslovna » Studenica » Stefan Prvovenčani

Stefan Prvovenčani

U godini smo 1196-oj, 25. je mart. U prozračno jutro, obući će veliki župan Stefan Nemanja svečano ruho, i opasati županski mač, i staviti na grudi sveti, životvoreći krst, koji mu je toliko puta u životu bio spas i pružao ohrabrenje. Staviće na glavu venac kojim ga davno venča episkop. Zatim će uzeti vladarsko koplje, simbol vlasti raških vladara i krenuti sa pratnjom ka crkvi Svetih apostola da bi seo na presto velikih župana. Po poslednji put.

"I odmah dozva svojega sina Stefana ... Ovoga uzevši, otac samodržac, sa osvećenim Kalnikom, episkopom i sa svima blagorodnima uđe u crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. Za vreme službe i molitve, samodržac otac i sveti episkop časnim krstom i polaganjem ruku obojice na glavu blagosloviše Stefana za velikog župana, vladara i samodršca sve srpske zemlje ... ".

* * *

Naslednik Nemanjin, njegov sin Stefan (koji je, kao i otac mu, takođe nosio narodno ime Nemanja) bio je mudar i darovit čovek, vaspitan u vizantijskom duhu, pri tom okretan diplomata i obazriv vojskovođa, jedan od najdarovitijih ljudi među svim vladarima iz kuće Nemanjića. Teodosije Hilandarac o njemu napisa da je "u svemu blagopohvaljen, u vojništvu vešt i hrabrošću slavan ... Pravdom i istinom svetlo ukrašen, ljubavlju prema ništima bogoljubac izvrstan, a beše i Svetog pisma učen tumač". Stefan je bio i jedan od prvih srpskih pisaca i jedini naš svetovni pisac u srednjem veku. Napisao je profinjenim stilom žitije svog oca Simeona - delo bogate emotivnosti, obrazovanja i promišljenosti.

Stefan je rođen oko 1165., a umro 1227. godine, kao monah Simon.

 Stefan Prvovenčani

"Ima dana u istoriji jednog naroda koji ostaju neuporedivi i zauvek u sećanju, kao odlučujući u sudbini toga naroda. Takav dan je bio dan Vaznesenja Gospodnjeg - Spasovdan, 1220. godine. Toga dana beše prvi srpski arhiepiskop ustoličen i prvi srpski kralj beše krunisan u Žiči. Oba ova događaja su imala podjednaku važnost: puna nezavisnost srpskog naroda i crkve od stranih država. Oba ova dostignuća su bila delo Svetoga Save." Naime, on je srpsku crkvu i državu priveo i uzneo ka Hristu, tako da je Hristovo vaznesenje postalo i naše spasenje i osvećenje. To vladika Nikolaj sasvim jasno iskazuje kroz kraljev doživljaj ove svetkovine: "Oduševljen izvrsnom lepotom Žiče, kralj je bio neopisivo radostan". Biograf kaže: "On se nije toliko radovao kraljevskoj kruni ili sjajnom kraljevskom purpuru. Pravi uzrok njegove radosti beše Žiča i mnoštvo naroda, koji se divio i u njoj Boga slavio". Stefan je bez sumnje bio duboko pobožan čovek.

* * *

Onima koji prime monaški zavet - mnogi su gresi strani i velika je milost Božija na njima. Kralj Stefan je već bio zašao u sedmu deceniju života, bio je udovac i bolešljiv. On na kraju zamoli Savu da ga zamonaši. Sava je to odlagao. Napokon ga zamonaši na samrti, te je kao monah Simon sahranjen blizu Svetog Simeona. Na dan godišnjeg pomena Sava otvori grobnicu pokojnog kralja - monaha i nađe njegovo telo celo i nepromenjeno. Iz njega se osećao prijatan miris. Tako se Prvovenčani, što znači prvokrunisani, prvomiropomazani i prvoosvećeni kralj - ovenčao i svetačkim vencem Hristove pobedničke slave kao sveti monah Simon, a narod ga pamti kao "Svetog Kralja". Time je začet sveti srpski kraljevski rod na svetosavskom rodnom čokotu sa svetosimeonovskim korenom: "Savine žive reči o pravoj veri bile su potvrđene čudom svetog mira iz tela Simeonovog. Stefan je bio u duhu i istini sa obojicom, poštujući oca i slušajući brata. Tako su ova trojica u jedinstvu neumorno podizali narod, kako duhovno tako i fizički".

Vrh strane